Vreme

Razmišljala je: "Ovo je ono vreme kada se ustalasane mislili obijaju o stene pitanja i to na potpuno nepoznatoj, otuđenoj obali koja je nekada bila moja". Da, to je bilo upravo takvo vreme. Još jedno parče zemlje predaka svojih misli ostavlja iza sebe. Ali, to nije u stanju da učini odjednom, kao kada deca zatvore oči i zaborave sve tonući u blaženstvo sna. Ne, nije mogla tako. Gledala je krišom, unazad u vreme, kroz svoju kosu koju je vetar uvijao oko njenih očiju, dajući joj za trenutak divan savršen pogled isprepletenih niti prošlosti. Nije mogla samo da ode. Ona zna da je čekaju divni svetovi koje mora da otkrije. Ona zna da bi ih otkrila mora zaploviti još mnogim morima i njihovim ćudima. Zna da će još puno puta spašavati svoj život iz nekog vrtloga zlovolje, zna da će još puno puta morati da odoli pesmi sirena, ali isto tako zna da će i sama glasno pevati gledajući predivnu mirnu vodu, uživajući u galebovoj pesmi i skoku delfina. Zna da će biti srećni... Međutim... Sada... Ona može samo da stoji i kroz umršenu kosu gleda u parče zemlje gde ostavlja jednu lepu i zaigranu sebe na milost i nemilost avetima prošlosti...ostavlja zauvek.

Milena Minić