Zagrljaj

Zimsko jutro. Epsko jutro usnulog grada. Tišinu presecaju užurbani koraci prolaznika. Brižni, odgovorni, natovareni samo sebi poznatim tovarom neminovne stvarnosti, baš kao i oni drugi, slomljenog duha, ubijenih nada, prevareni i bolesni. Da li bacaju suvišan teret, i gde, da li mogu sebi da pomognu ili drugome?

Gomilaju ga za „zlu ne trebalo“ jer, ko zna, možda će nekada to imati vrednost. Neka ga, misle oni i vuku ga dalje i odlučnije. Prepliću se sudbine, sapliću jedna o drugu, dodiruju, odbijaju ili mimoilaze, neke se seku, povređuju, a neke se ugnjezde u nečiju tuđu ili prođu kroz nju. Majka ušuškava dete u kolicima, starac hrani golubove, pekar otvara svoju radnju, dobacuje časovničaru koji traži odgovarajući ključ ne bi li, najzad, ušao u svoj maleni prostor točkića i ritma vremena. Čuje se njihov smeh na račun hladnoće i muškosti.

„Sve se skvrčilo, komšija! I mozak mi se smrz'o!“

„E, to i nekako, nego, pazi dole da ti se ne skvrči...“

„Hahahahahaha!“ odzvanja ulicom.

Probijaju se sunčevi zraci između zgrada, dajući slici element fantastike. Odnekud zapišti lokomotiva kao zvučni mač koji opominje; na šta, ne znam tačno, ali se čovek trgne, zastane. Teče život, svakako život teče. Bio ti tu ili ne, život ima svoj tok. Volim grad i život u njemu, volim tu nadu da sve savršeno funkcioniše, da se nadovezuju obaveze i zadovoljstva običnog života i da sve ima smisla dok teče i ispunjava svoju svrhu. Sunce se već okačilo na ledenom nebu, sa ritmom grada čiji korak niko ne sme da ispusti, sve sa balončićima toplog vazduha iz usta. Ugledah ga. Veseo i nasmejan, sa cigaretom u rukama. Širi ruke ka meni, grlimo se. Da li ima veće lepote i ljubavi od zagrljaja majke i sina?

Grad neumoljivo nameće ritam. Posle epskog jutra i ledenog dana, došla je noć. Lopov. Skoro savršenu tišinu uznemiravaju otkucaji moga srca. Novi dan je ipak, novi dan bez sumnje. Zagrljaj je jedina moja misao.