Žal za mladost

Voljena sam. Ali upravo shvatam da ću uvek plakati na tužne pesme, i to je divno. Znači da imam emocije prema vibracijama koje se dešavaju drugima. Nikada me niko neće voleti kao što ja osećam ljubav dok slušam najtužnije pesme koje su napisane, ali ni ja neću nikada voleti nekoga kako volim emociju koja se rađa u meni dok osluškujem tugu.

Zaljubljena sam u osećanja, ne u osobu. Prolazni smo, a emocije nisu. Ne želim da se vezujem za pripadnost, već za lepo koliko god to lepo bilo tužno. Tužne pesme su uvek lepše od srećnih. Punije su emocija. Srećnu pesmu svako čuje kao srećnu, ali tužnu pesmu svako doživi različito, individualno. Tužna pesma ima sposobnost da te pomeri, a da i dalje sediš u kafani za šankom. Možeš se naći miljama na drugom kontinentu i osećati svu tugu ovoga sveta samo zbog nekoliko reči i tonova. Taj sinhronicitet uzajamne reakcije koja se javlja kod slušaoca je prelepa. Tada si živ, tada osećaš, tada se preispituješ ali i opraštaš sebi. Tada nema kajanja, tada ima samo vesele tuge i leptirića koji oponašaju zaljubljenost. I eto, ne treba ni osoba, ni dve, da se postigne ta ljubav prema životu. Taj sevdah. A samo uz pomoć pesme. Tada se sve gubi, ali sve se i vraća. Tada si jak, ali i slab. Tada je univerzum veći od tebe, ali i predvidljiv. Piše sudbine, ali ih i ponavlja, pa se pronalaziš u svakoj pesmi i svaka pesma te dira, iako nisi bio u tim situacijama, ali osećaš težinu reči. Osećaš, jer si čovek, živ si i imaš sposobnost da osetiš. Koliko god mislio da si jak, tad se lomi sva jačina u tebi i ti si opet deo sveta, kolektiva. Opet komuniciraš sa svojim arhetipski urođenim stanjima u koje te život dovodi. I tebe i sve ljude. Pa shvataš po ko zna koji put da ste isti. Da si ti isti kao ostali. Da Pera i Žika koji sede pored tebe, i koje celo veče ne primećuješ, imaju sve što i ti, sve brige i ljubavi su osetili kao i ti. Jednaki ste, sada se granice gube, u toj noći težine i lepote življenja. Tu, u tim trenucima, se shvata život. Šta želiš od njega, od sebe, od ovog špiritusa u čaši i šankera koji čeka novu porudžbinu iz tvojih usta. Tu se preispituješ i gadiš. Tu se gledaš i veseliš. Krećeš i odustaješ. Tu se nešto rađa u tebi i sutra umire. Ali, ne umre sve. Ti izađeš svesniji. Iako tvoje oči mutne od alkohola, pogled je bistar i čist. Kao i um. Telo već nije u toj kondiciji, pa i ne može baš da se odupre vrućini koja teče venama. Ali sećaš se osećaja i on je taj koji ti daje stabilnost. Shvatanje da smo svi slični, vraćenu veru u sposobnost empatije kao dokaza ljudskosti. I onda se niodkuda javlja osmejak, jedan brk se diže, a ti si samouveren, ali miran i spokojan.