Das Narrenschiff ("Brod budala")

Das Narrenschiff  (The Ship of Fools) – Oskar Lake, 1923. Slika koja privlači najviše pažnje od celog Belvedere- a. Luckasto osmišljenim nazivom zadržava interesovanje na detaljima kojih je mnogo. Svaki je interesantan toliko da oko sebe gradi čitavu jednu priču. Brod budala je plutajuća karikatura slabosti i želje. Slikar je oslikao i sebe kako sedi na vrhu broda i sa visine gleda na ludi svet, praveći imaginativni kaledioskop čovečanstva. Spaja Golgotu, rat, privid moći, privilegije novca i lažne idole. Ova mešavina svetova ludosti je, uz precizne poteze kičice i jarkih boja, stavljena na platno i postoji kao simbol sveg lošeg u čoveku. Slikarski prikaz ,,Pakla“ i svih krugova, sa dozom sirove ironije. Čorba mizerije i jada, ali i doze smeha slikara koji beleži sva dešavanja sa broda, tako da se dobija utisak da je ostala slika svih ljudi sa broda koji su se tu zatekli u trenutku požude i strasti.

Zanimljivo je što je sebe predstavio tamnom bojom, skoro crnom, jedva primetnom figurom čičice koji se, sa najviše tačke broda, trka sa vremenom kako mu ne bi nešto promaklo od celog vašara prikaza. Ljudi se prepliću, plaču, smeju, čupaju, guraju, pljuju, viču. Drugi leže, uživaju plodove ženskog tela. Noćna dama drži, na drugoj strani palube, Kupidona na povocu, u vodi, da može da ga izvadi onda kad joj zatreba. Učinilo joj se da joj neko prilazi, ali za sada je to samo siromah momak koji se iskreno zaljubio i doneo joj buket cveća. Ona se na tren ponadala da je prilika sad za Kupidona da odradi svoj posao, ali je ipak odlučila da preskoči ove večeri zaljubljenost, jer joj se ne isplati. Gomila aristrokatije se prejeda za trpezom i gađa hranom, dok, malo niže, razapinju Hrista. Vojska strelja nedužne i ređa ih na gomile, lopovi kradu sanduke, Smrt nosi kosom sve što zahvati. Unaokolo ljudi vrište goreći od vatre koju Djavo raspaljuje paleći i ljude i spise i istoriju i sve što je ikada napisano. Skitnice i dalje nedužno greju ruke na vatri, ne primećujući ludilo oko sebe. Prostitutku obasipaju zlatom, a žrtveno jagnje se u čudu okreće oko sebe ne znajući kuda da krene. Bogati se na istom brodu skijaju, kartaju, vesele, ne gledajući na bližnje koji vrište u vatrama i ratovima, dok umetnici zabavaljaju iste, a onda ih oni bacaju sa palube kako im se koji ne svidi. Lete note, papiri, crteži, skulpture, instrumenti, sve u graji i smehu. Decu bacaju u more, a glavni sa broda pomaže jednom da podmetne bombu, ne bi li ceo brod odleteo u vazduh, i tako cela šarada nestala u nepovrat.

Slikar uspeva sve to da objedini na platnu, u poslednjem trenu ih obuhvata okom i spretnom rukom umetnika, svesnog razaranja čovečanstva i žeđ nacija za jednom ovakvom potresnom istinom o najnižem. Gmižući poput prvih gmizavaca, uspevaju da se svaki put iznova vrate na brod, i tako se nastavlja vrteška ludosti i poroka. Ne prestaje nikada, nikada se ne gasi. Slikaru samo Mesec pomaže i obasjava mu ovu strahotu i večnu pogibiju, neizbežnu, mizernu. Sedeći što više, iznad bluda, on beleži ljudsku istoriju jada i bola, uokvirujući je plavim morem, puštajući je na poglede svih budućih naraštaja da plovi svojim tokom, objašnjavajući tako da ona ima svoj pravac ali ne i destinaciju, da je osuđena večito da luta otvorenim morem ljudske želje gde je mašta krajnja granica iskrivljenosti pobuda i nakaznosti.