Gledalac sa venecijanskom maskom

Poslednje Kjubrikovo ostvarenje, Eyes wide shut, prodrmalo je i preispitalo dotadašnje shvatanje „zatvorenih rituala“[1]. S obzirom na temu koju problematizuje film, koja je Kjubrikovom kičicom dodatno mistifikovana i razobličena, jasno je gde će se nalaziti žiža interesovanja svakog od gledalaca filma. Međutim, takav sadržaj nam je blizak upravo zbog uobličenja glavnog glumca. Naime, doktor Vilijam Harford (Tom Kruz), kroz film postepeno gubi svoju aktivnost i postaje pasivni recipijent konteksta u kojem je. Njegova aktivnost se na kraju nalazi samo u stavljanju sebe u kontekste koji bi odgovarali njegovoj recepcionističkoj prirodi; taj fenomen se zaoštrava do krajnje granice, te se stiče utisak da se glavni lik ne razlikuje mnogo ni od nas samih, nas gledalaca (kada se odlučimo da pustimo film na našem televizoru).

Mi postajemo on, a on postaje, poput nas, posmatrač, recipijent. U tom smislu,  najvažnija je scena koja se odigrava u kući u kojoj je u toku ritual. Zahvaljujući upravo takvom Kjubrikovom umetničkom postupku, da od glavnog glumca napravi gledaoca, mi stičemo utisak da smo na mestu glavnog glumca, osećamo kako šetamo kroz „ritualno pozorište“ i doživljavamo slike koje su pred nama. Kažem „ritualno pozorište“ pošto je takva koncepcija pozorišnog gledaoca poznata još od nadrealista i avangardista s početka 20. veka, a koja je doživela svoj vrhunac kod poljskog pozorišnog režisera i teoretičara pozorišta, Jeržija Grotovskog. Takvim postupkom Kjubrik je, koliko mu to dozvoljava film kao umetnički izraz, ukinuo posrednost između umetničkog dela i recipijenta i, ukidanjem medijuma koji postoji između to dvoje, uveo gledaoca u film, a samim tim i najveću moguću neposrednost... Stoga, s pravom i mi možemo da kažemo, koliko i glavni lik, da smo bili tamo i da je njegov hod kroz kuću ritualnih svetkovina, zapravo naš hod.

Međutim, kod Kjubrika se ne završava sve „samo“ na tome. On dodatno komplikuje stvari time što ubacuje maske. Isprva, maska je, svakako, sastavni deo svakog rituala (maska je najstariji element koji svedoči o tome da je pozorište nastalo iz rituala), ali u u Kjubrikovom ritualu svi nose maske (neretko i samo maske); maska postaje garant sigurnosti svakog od svakog, ali i razobličenje svakodnevne prirode i konvencionalnog, kako bi se nesmetano ušlo u ono nesvakidašnje, u ono iz podsvesti, u libido, u čiste strasti. Maska, paradoksalno, postaje identitet, ali, ujedno, i nadidentitet. Postaje ono što mi želimo da prikažemo, poprima crte lica našeg nad-ja iz podsvesti, ali ujedno zadržava i znanje o tome da ona postoji samo da bi se sakrilo ono pod njom. Iza maske doktora Vilijama Harforda krijemo se, zapravo, mi. Međutim, Kjubrikov odnos prema recipijentima se ne završava tu. U filmu, naime, dolazi i do suđenja glavnom glumcu zbog njegovog prisustva. Njegove su oči (one ispod maske) prodrle u „zatvoreni ritual“ u ono zabranjeno za njegove oči i samim tim su desakralizovale ritual kao takav.

Od njega se traži da skine masku, da se otkrije, da bude diskriminisan, deritualizovan, i da njegovo konvencionalno, svakodnevno Ja, bude osuđeno od strane tuđih nad-ja i sakralizovanih ritualnih kolektivnih super-ja. Njegovo skidanje maske je ujedno i naše skidanje maske. Koliko se njemu sudilo, toliko se i nama sudilo, ako nas ne vara utisak. Međutim, nakon Bilovog (što je nadimak glavne uloge Vilijama Harforda) skidanja maske, i u nama se polako javlja otklon i osuda prema njemu kao liku. Mi koji smo do maločas bili on, sa skidanjem maske odričemo se kolektivno njega, zajedno sa celom „ritualnom svitom“ i osuđujemo ga; što nas dovodi do paradoksalnosti, ali i licemerja prema nama samima. Upravo skidanjem maske, Bil prestaje da bude pasivni posmatrač stvari i recipijent, već postaje aktivni element koji želi u projekciji stvarnosti da popravi i dokuči ono što je preživeo u „nadrealnim“ projekcijama svesti (u fikciji) kao recipijent. U tom smislu se može govoriti i o toku samog filma i preplitanju linija stvarnosti i fikcije u doživljajima doktora Vilijama Harforda, ali je to već postaje neka druga priča.