Antikvar

Na uglu Zamagljene ulice i Ulice Palih Duša nalazila se mala, neugledna antikvarnica. Postojala je ona i pre mog rođenja, a postojaće i posle moje smrti, što i nije neka važna činjenica koliko je neobična, jer Antikvar je bezvremeno biće i antikvarnica će zahvaljujući njemu uvek postojati, nedefinisano, neshvatljivo za nas smrtne, ali postojaće.

Opet je bila jesen, kao u većini mojih priča, kada se zlatasto lišće poigravalo sa mojom kosom. Bila sam devojčica, kao u većini mojih priča…što i nije bitno, jer sam uvek devojčica.

Bezbrojna zvona na vratima odsvirala su božansku pesmu za nekoliko sekundi. Kao da sam otvorila neka vrata bajke. Bilo me je strah, ali želja da se sazna nešto novo bila je jače od mene. U stvari, razloga za strah nije bilo, volela sam našeg bezvremenog antikvara, privlačilo me je to čudesno mesto nalik čarobnjakovom.

“Ooooooo, došla si! Lepo! Da znaš da sam pomislio zašto te tako dugo nema!”

“Dobar dan! Kako dugo, pa juče sam bila!?”

“Eh, juče! To je tako davno! I šta znači to juče? Jedno okretanje Zemlje oko Sunca, igra žmurke sa tvojim najboljim drugom Duškom, pad na prašnjavu zemlju, grdnja tvoje majke zbog prljavih i ogrebanih kolena,odlazak na spavanje sa suzama i bez večere! Ma, sve je to ništa! Ah, da, još si i sanjala kako jedeš vruće mekike posle dva sata kupanja u muljavoj Savi! Ej, pa to je večnost!” Završi sa smehom svoj bogati opis mog prethodnog dana ovaj čudesni čovek.

Stajala sam sa otvorenim ustima i ukočenim pogledom. Posle slatkog smeha zamahnu rukom ispred mojih očiju, ne bi li me povratio u stvarnost.

“Ehej, Jadrankice!”

“Kako Vi to sve znate?”najzad progovorih.

“Nebitno!”reče on kao da je reč o zarezu u rečenici. Okrenuo se ka vitrini sa prelepim muzičkim kutijama i značajno reče:”Koju ćeš danas?”

Priđoh i ja bliže vitrini tako da mi je nos dodirivao prašnjavo staklo.

“ Onu roze!”odgovorih, osećajući kako mi obrazi gore od uzbuđenja. On gurnu staklo u stranu sve vreme gledajući u mene i dohvati tu predivnu kutiju.

“Gledaj!”reče, držeći je u ruci sa prljavim rukama od nekog njemu znanog posla sa sve crnim ispod noktiju,”vidi kako je lepa i čudesno moćna! Znam šta sada misliš…kako su mi ruke prljave i kako je strašno što je sa tim rukama uzimam, a moraš znati Zlatokosa, da duša ostaje lepa i kada je dohvate prljave ruke zla. Ej, nisam ja zlo, nego te učim i tešim jer si mi najmilija mušterija! Hahaha, kakva si mi ti mušterija kada ništa ne kupuješ? Šta? Ti plačeš, joj, dušo mila nemoj! Samo sam hteo da ti kažem da si ti ova kutija i da ti niko i ništa ne može nauditi!” Držeći je ispred mojih očiju, laganim pokretom otvori kutiju koja zasvira neku nežnu muziku. Balerina u beloj haljinici i sa malom punđicom na glavi vrtela se sporo pretvarajući moje suze u osmeh.

Bilo je to tada, nekada.

Sada, posle više decenija svratih do antikvara. Nazivi ulica su se promenili, ali, opet je jesen i opet zasviraše ona bezbrojna zvonca na vratima. Nasmejah se antikvaru koji me sa čuđenjem pogleda i reče:”Šta bi? Pa, malo pre si bila!”Oboje smo se grohotom smejali dok smo zagrljeni jedno drugo tapšali po ramenu. Sada biram koju ću kutijicu da otvorim…mogu bilo koju, jer, znam da će mi, svakako, suze obrisati svojom lepotom.