Apsolutno

Otvorila je vrata, a ispred njih je sedeo vuk. Gledao ju je toplim očima, ali njoj je snaga otišla sa poslednjom kontrakcijom, nije više mogla da se sagne i poljubi ga u vlažnu njušku. Ispod krznene jakne pridržavala je veliki stomak. Polako je iskoračila u duboki celac, a vuk ju je pratio brižnim pogledom. Bebe je krenula još prošle noći, nešto nije bilo u redu, negde se zaglavila. Znala je da mora da ode po pomoć, a kilometri netaknutog snega delili su je od prve kuće. Mećava je besnela par dana i motorne sanke su bile beskorisne, a od bolova i ovako ne bi mogla da drži upravljač. 

Opet, bol je naišao i iscepao je. Pala je u sneg. Bila je jake građe, navikla da se sa životom bori sama po svojim uslovima i uslovima koje je diktirala majčica priroda, ali sada je drugi život zavisio od nje, život njene krvi. Sa tim osećanjem prikupila je svu preostalu snagu iz uglova mišićavog tela i krenula. Vuk je hodao ispred nje prteći joj put, neprestano se osvrćući.

Njega je našla jednog proleća. Kružio je oko ustreljene majke, izgladneo, majušan. Stavila ga je u naručje i odnela do brvnare. Tu ga je nahranila svežim mesom jelena i stavila ga je u krevet pored sebe. Nije želela da oseća samoću. Pružila mu je jedino što je imala - ljubav. Postao je njen zaštitnik i saputnik, a kako su godine prolazile, osta je uz nju i bio joj je sve. Najverniji prijatelj.

Sada ju je gurao moćnim telom pomažući joj da ustane. Mećava se pojačavala. Sa svakom kontrakcijom padala je vrišteći, a razmaci su se smanjivali. Nije ostalo mnogo vremena. Hladnoća joj je ulazila u kosti i činila da bol oseća još jače. Poslednji kilometer prešla je na kolenima puštajući da je njegov široki vrat vuče kroz snežnu zavesu. Onda je osetila kako se nešto toplo izliva iz nje i belinu boji purpurno. Pogledom je potražila veliko stablo gde bi mogla da se sakrije. U daljini nazirao se dim prvih kuća do kojih nikada neće stići.

U deblu bora, polomljenog pod težinom snega, na mekim iglicama, krenula je da gura. Rukama se čvrsto uhvatila za vučije krzno i urlikala je u agoniji. Zvuk je parao tišinu snežne mećave, a vetar je nosio krike kilometrima daleko. Vuk je režao od bola koji mu je nanosila, ali nije se pomerio, čekao je. Sunce je zalazilo kada se začuo prigušeni plač bebe. Sa svakim udisajem osećala je kako joj život ističe iz namučenog tela. Poslednjom snagom pogledala je u anđela među nogama, a onda je pala na leđa i zagledala se u oči boje ćilibara.

- Čuvaj je... – reče mu i krvavim prstima pređe preko gustog krzna. Vuk se prenuo iz transa i počeo je divlje da liže novorođenče zubima kidajući pupčanik. Negde u daljini začuše se koraci, on ostavi sve i iskoči iz skrovišta trčeći prema zvuku.

Čovek je čuo umiruće krike i upalio automobil. Vozio je do kraja puta, onda je stao i ostavio motor da radi. Tišinu su parali grčeviti jecaji novorođenog deteta. Požurio je kroz oluju i ubrzo spazio krvave tragove šapa. Oni ga odvedoše do velikog debla iz kog je dopirao plač. Ušao je oprezno i skamenio se. U lokvi krvi ležalo je bledo, malo promrzlo, zdravo žensko dete, a pored njega, ulepljeno usirenom krvlju, počivalo je telo majke očiju širom otvorenih i uprtih u prazninu smrti. On skide jaknu, podiže dete i čvrsto ga uvi, a onda požuri prema kolima. Za telo majke pobrinuće se kada se oluja smiri. Nije čuo kada se sva vučija snaga obrušila na njega. Oštri očnjaci zabiše mu se u vrat. On ispusti dete u sneg šakama zadržavajući život koji mu je u mlazevima isticao. Verovatno nije ni osetio divlje ugrize, kidanje kože i lomljenje kostiju, već je bio mrtav.

Vuk nežno zubima podiže malo telo i odviče ga u jazbinu. Spusti ga pored svoje jedine i telom ga ugreja. Ležao je nepomično. Lizao je mrtve ruke, oči, kosu. Ležao je dugo pošto se noć spustila, a telo pored njega ukočilo. Čekao ju je da se probudi, da ga protrlja snažnim rukama i povede kući.