Bajkovita istina Trajkovog života

Osvestivši se ujutro od pića, Trajko mirno prihvati svoju sudbinu. Reši da se uredi i uspravi se dostojanstveno još čim mu prsti dodirnuše pod. Dok se brijao, razmišljao je o tome da nema za čime žali niti biločega da se stidi, osim te jedne stvari. Ali za nju je znao unapred šta ga čeka, tako da je bio spreman da dostojanstveno primi svoju kaznu. To je bilo vreme kada je na Kosovu svako uzimao pravdu u svoje ruke i kada su krivci kojima je bilo stalo do ono malo preostale časti sami istupali pred besnog i oštećenog stavljajući se u njegovu milost. No, Trajko je bio uveren da je neće biti za njega, ne zato što je pobegao sa lice mesta, već zato što je smatrao da ju je sinoćnim begom dobio i previše, do te mere da je pomišljao da mu je i mladina familija svesno dala nesvakidašnju i čovečnu priliku da odspava, otrezni se, sredi kako bi na dostojanstven način dobio ono što je trebalo na lice mesta da dobije. Pomisli kako mu je život bio lep dok je naporno radio i stvarao, dok je činio dobra dela i ljude oko sebe srećnim. A, onda pomisli kako su i ovi trenuci kroz koje prolazi, dok čvrsto i odlučno korača čaršijom ne obazirući se na meštane koji su se sklanjali šuškajući o sinoćnjem događaju sa jezom, takođe srećni trenuci jer mu je dopuštena milost zbog koje oseća veliku zahvalnost nebesima, kao i pribranost i spremnost koja je došla usled dobrog sna, sve to zajedno ne dozvoljavajući grehu da ga dodatno muči. Dok se približavao kapiji, umesto straha, osećao je sve veće blagostanje. Greha, svog pijanstva i ludačkog čina svestan, znajući da neće imati prilike da to iskupi sem kroz krv, barem je želeo da bude srećan, a istovremeno ponizan, zahvalan i od tog momenta predan Božjoj volji. Kaje se do kraja i moli za oprost u sebi istovremeno zahvaljujući se prisustvu mira. Onda kada reči u mislima nestaše, on tad pređe u drugi svet, bez sećanja da je već odavno prošao prag i stao pred mladinu familiju naoružanu do zuba. Kucnuo je čas da telom zadovolji zemaljsku pravdu, tada postojeću kosovsku, a da duh svoj preda kroz zahvalnost i pokajanje Tvorcu na sud.

I tad bi ono što celo selo pamti:

Videvši nenaoružanog, tihog kažnjenika koji im se predaje, obasja ih neka čudna svetlost, zagledaše mu se u oči koje su se polako sklapale i odložiše puške. Voljena tad dotrča Trajku i zagrli ga uz suze radosnice. Utom, mladin brat kojeg je Trajko pijan ubo nožem u nogu na svadbi i koji je preživeo ubod bez posledica, proglasi da se veselje povodom svadbe nastavlja i da je zet dobro primljen u kuću. Od tada Trajko više nikada nije popio ni kap alkohola.

Međutim zajednički život sa suprugom nije dugo potrajao. Ona je ubrzo umrla, ostavivši mu ogromno imanje. U znak svega što mu je ona značila on je imanje unapredio do te mere da je uvek bilo dovoljno  za njega i za sve meštane, ali u putnike namernike, po sistemu da ne očekuje ni od koga ništa, osim da se čuva i očuva to što se nesebično daje na korišćenje. Meštani, poznajući njegovu dobrotu i bivajući obasjani i inspirisani njome, poštovali su ga i sami su počeli da se povode za njime sa svojim domaćinstvima, dućanima i zanatskim radionicama, do te mere da je za vreme njegovog života i boravka na Kosovu, u tom selu novac bio skoro iskorenjen. To je bilo i više od robne razmene. Stariji meštani pamte da se onda živelo od zahvalnosti i dobrote. Nije se očekivalo ništa do mira i blagostanja, a dužnost je bila održanje i obnavljanje resursa. Glagol “potrošiti” u svakom smislu bila je misaona imenica.

Imao je tu nesreću da su mu žene umirale gotovo ubrzo nakon venčanja od teških i neizlečivih bolesti. Porodice svih tih žena znale su da je on svaku neizmerno voleo i da se za svaku borio da ozdravi i preživi, ali su mu sve do jedne umirale na rukama. Sve je to izdržavao do u duboku starost i nikad nije prestajao da veruje u ljubav i u toplo prisustvo žene. Zavoleo je na kraju jednu baku i sa njom živeo u blagostanju do kraja života.

Radmila Stolić