Besmrtna

Još jedno jutro koje se prosipalo po krovovima, dočekao je gledajuci kroz prozor i upijajao mirise koji su ljudima prekidali snove i podsticali ih da krenu u dan pun izazova. Čim je odložio uniformu, iza zidova koji su bili njegovo utočište, počeo je da prebira po ćutanju, bežeći u tišinu koja je duši, koja se u nju povlači, bila sluga. Iz nje se najviše može saznati, a bez nje, sve reči sveta mogu biti varljive. Latio se pera kome je poveravao svoje misli a ono ih prenosilo dalje…

“Volim lutanje tvog pogleda dok pišeš.. ”rekla je sedeći na njegovom ramenu. “Ne znaš šta se sve u njemu da videti…”

“Pišem.” rekao je grubo, ne prekidajući. Znao je: ako odloži pero, ona će nestati.

Iza uniforme se krila velika praznina i slabost prema onoj koju je zvao Besmrtna. Nije dolazila u noćima koje su se lenjo vukle u beskraj, ali je bila tu da razbije prvi san smejući se glasno; bila je tu da ga posmatra kad spava, navlačeći svoja vilinska krila i nestajući čim bi otvorio oči; bila je tu da sve reči koje su mu bile potrebne ponese sa sobom ili ih sakrije, a on da ih  uzalud traži; bila je tu da ga pita šta mu njegova ćutanja govore kad ni sam to nije znao...

Plovili su zajedno morem njegovih misli; On, u uniformi, čvrst, jak, stamen; ona -  nežna, sićušna, bosa u lepršavoj haljini koju su talasi zapljuskivali; plovili su put ostrva koje mu je otkrila, vođena zrakom koji se odbijao od njenog tek zaceljenog krila; bila je devojčica, smešna u svojim pokušajima da smiri more.

“Moru niko ne može naređivati, čak ni ti, Besmrtna. Pusti ga, bure su zakon njegovog postojanja.”

Pokušavala je da u gomili razbijenih ogledala nađe svoj odraz, prevrćući po komadima, dok su joj na rukama ostajali slojevi vremena koji su, taložeći se, trebali da stvore zaborav. Uspeli bi, samo da je srebrni odsjaj jednog od njih nije zabljesnuo toliko jako da je izgubila ravnotežu.

“Ne diraj, Besmrtna! Postoje ljudi o kojima, jednostavno, ćutiš.” rekao je, krišom je posmatrajući, spreman da je, kad oseti bol na mestu gde je krilo bilo povređeno, uzme u ruke i kaže ono što do sada nije:

“Ne boj se… Znaš, nekad i sam pomislim da sam bezuman, jer čitav vek čuvam pticu ispod kaputa. Hranim je, pojim i kad niko ne vidi, pustim je da leti. Ne bojim se da će pobeći, već trenutka kad se preobrazi, ka zasija; bojim se trenutka kad zagrlim svoju mladost, a ona mi sklizne iz ruku, vrati se u džep kaputa i kaže: “Biće dana za nas...”