Čaj za dvoje

Kratki dani te zime bili su ispunjeni slatkom čarolijom iščekivanja. Tačno u 16 časova  i 45 minuta, vrata njegovog kafića bi se otvorila da propuste njene male čizme i bledunjave ruke koje su brzim, energičnim pokretima skidale šal i kapu sa plave kose. Sela bi za mali stočić za dvoje u levom uglu do prozora, i poručila čaj od đumbira sa limunom i medom. Njen britanski izgovor je tih par rečenica engleskog jezika kojima bi mu se obratila pretvarao u najlepšu poeziju. Onda bi, kada pred nju spusti veliku plavu šolju  iz koje se širio golicavi prijatni miris, lica obasjanog smejalicom na desnom obrazu, zatražila još jednu dozu meda. Uvek se pravio da je zaboravio da ona pije čaj sa dve kašičice meda. Oboje su znali koliko je providna ta laž, ali osmeh koji je pratio tu malu scenu prisnosti i očigledne simpatije među njima, bio je iskreno vedar i nežan, kao pahulje koje su  često padale s druge strane prozora. Ona se pretvarala da se čudi, on se snebivljivo izvinjavao, psujući u sebi svoju lenjost, i  prilično loše sklapanje rečenica na engleskom.

Znao je sve o porodici lokalnog biznismena koji je bio vlasnik skoro polovine planine, odnosno većeg broja lokala, par ski -staza i dva dobro posećena hotela, i kada je saznao da je ona nova engleska guvernanta dva razmažena i nevaspitana derleta koja su tu provodila tri do četiri meseca svake zime, u prvom momentu mu je bilo žao. Pomislio je da neće ostati ni tri dana, jer su ti klinci bili nesnosni, ali je posle prve nedelje shvatio da ona nije obična cura sa ostrva. Nosila je čaroliju u glasu, osmehu, kretnjama, hodu...bila je posebna, nepoznata vrsta . Dolazila je svakog dana u njegov kafić na čaj. Popila bi mirisnu tečnost do 17h i 20 min, ostavila novčanicu ispod tacne i odlazila, praćena tihom čežnjom njegovog pogleda.

 Danas će, obećao je sebi, skupiti hrabrosti i pitati je da popiju čaj zajedno. Nije baš voleo đumbir, ali, bio je rešen da joj se približi i upozna je malo bolje, jer se sezona bližila kraju i bojao se da bi uskoro mogla otići sa planine. Postao je nestrpliv od gledanja na sat, kasnila je, neuobičajeno mnogo. Tačno u 17h i 5 min, kola hitne pomoći su projurila pored kafića. Posle desetak minuta se sirena začula opet, i strah mu je blokirao prste dok je sebi sipao lozovaču. U kafić je ušla stara komšinica, stresla sneg sa ramena i rekla tiho- Opasan taj dijabetes...a volela je slatko, pogotovo  naš med. Juše je kupila tri tegle da ponese svojima u Englesku...