Časovničar

Jednu muvu izluđivalo je kucanje satova. U prirodi muve je da ona iritira svojim zujanjem i letom oko nosa, naročito u situacijama u kojima je neophodna naša koncentracija, ali ovog puta je ovu julsku muvu sustigla karma. Sa svih strana je dopiralo nepodnošljivo kucanje...tik-tak, tik-tak...  Muva je poželela da se osveti, ali nije imala kome. Mogla bi, eventualno, da izvrši samoubilački napad na pauka koji je, priviknut na ovo kucanje, vrebao u svojoj izgrađenoj, sivoj tvrđavi. U lamperiji je rovario žižak, nezainteresovan za spoljni svet. Iz unutrašnjosti časovničarske radnje, kroz staklo na ulaznim vratima, muva je, da je pismena, mogla da pročita da je radnja otvorena. Ali, to je za vanjski svet značilo suprotno.
Smeštena na raskršću dve ulice, časovničarska radnja je radila više od sedamdeset godina. Bila je to porodična radnja. Osnovao je otac, a posao je nastavio sin koji se danas, pored titule majstora časovničara, može pohvaliti i titulom dede. Posao nikada ne bi ni bio porodični da se sadašnji njen vlasnik nešto pitao, međutim, prinuđen da se njime bavi, vremenom je zavoleo taj posao. Zavoleo ga je, ne toliko zbog samog posla koliko zbog ljudi koje je na njemu sretao i same činjenice da mu je ovaj posao omogućio da prehrani porodicu.
Iako nikada nije ostavio nedovršeni posao, iako su u radnji svi satovi uredno radili, vreme u ovoj radnji kao da je stalo. I to je imalo svoju draž. Kod ljudi je ona budila nostalgiju za nekim davnim, srećnim vremenima, pa su rado posećivali ovu radnju. Bolji marketing nije mogao da poželi, a sve što je uradio je to da apsolutno ništa nije uradio što se tiče modernizacije i renoviranja same radnje.
Iz perspektive ovog majstora vremena su danas mnogo brza, brzo se živi, brzo se i umire i sve je kao na nekoj pokretnoj traci. Naravno, iz perspektive svakog starog čoveka vremena su brza, današnja omladina je bahata i nevaspitana, a najbolja generacija je upravo ta njihova, koja je u ta, neka davna, srećna vremena, znala šta hoće i ako njih pitate - oni su ovu zemlju podigli iz pepela. Doduše, isto je to tvrdila i generacija pre njih, a bogami i ona pre njih i tako u nedogled.
Ušavši u svoj porodični dom, časovničar je okačio kišobran iza ulaznih vrata. Napolju je peklo, pa nije bio siguran da li je vremenska prognoza bila loša ili je jednostavno sanjao vremensku prognozu koja je loša. Dočekao ga je šestogodišnji unuk, taze školarac.
- Deda, moramo da porazgovaramo. - reče dečak.
- Nešto ozbiljno u pitanju?
- Veoma.
- Dobro, da čujem?
- Tata kaže da se vreme pokvarilo i da dolazi još gore vreme. Kaže da je sve manje posla, da su male plate, da ćemo možda morati da se selimo negde daleko gde je bolje, a ja to ne želim.
- Znam. Tata je u pravu, ali možemo da se nadamo da će biti bolje.
- Nadao sam se ja i sestri, pa ništa od toga.
- Kud se dedoše ona naivna deca? Dobro, ti si mali i ne bi trebao ti da se brineš zbog toga. To je briga za odrasle. Ti uživaj u detinjstvu.
- Deda, hoću da ti popraviš vreme.
- Kako to?
- Pa, ti popravljaš vreme!
- Ne. Ja popravljam satove, a ne vreme.
- Ali, ti popravljaš vreme na satovima. Možda možeš i ovo loše vreme da popraviš?
- Zbunio si me, priznajem. Pokušaću sutra kada odem u radnju, a pre toga moramo da ručamo. Dogovoreno?
- Jeste. Imamo grašak za ručak.
- Stvarno? Definitivno moram da popravim ovo loše vreme.
- Hoćeš?
- Moraću.
Za vreme popodnevne dremke, deda je sanjao svog unuka na pokretnoj traci. Napolju je besnelo nevreme.
Za to vreme, pauk se sladio zatočenom muvom u časovničarskoj radnji. Žižak je i dalje kopao svoj tunel, nezainteresovan za dešavanja oko sebe.