Čekajući laste

Odmah posle venčanja, pre tačno jedanaest godina, uselili smo se u divno trosobno potkrovlje u kući njegovih roditelja. Mesecima pre toga, pažljivo i sa mnogo luckastih ideja, uređivali smo naše gnezdo. On arhitekta, ja istoričar umetnosti. On praktičar, ja romantičar. Sa dve glave i četvoro ruku punih mašte i želje da naš budući dom bude nešto najposebnije moguće, uspeli smo do najsitnijih detalja da ostvarimo baš sve što smo zamislili. Bilo je tih dana i slatkih malih prepirki  i bučnih pomirenja i spavanja na asurama i jastucima nabacanim po podu, kad nas savlada umor pa nemamo snage da siđemo sprat niže do njegove momačke sobe... Bilo je i čajanki na terasi i malih radnih akcija u kojima su učestvovali najbliži prijatelji, kad se unosio nameštaj pravljen po meri i kad se kačio luster iz kuće moje pokojne prababe, koji sam tri meseca restaurirala i glancala da ga dovedem u prvobitno stanje. Posebno smo se posvetili uređenju sobe za budućeg, trećeg člana naše porodice. I njega smo već bili izmaštali. Da bude dečak, jer brat treba da bude stariji, da bi pazio i štitio mlađu sestru, kad je jednog dana dobijemo, jer je i ona bila u planu.
Useljenje je bilo skup veselog društva iz kraja, prepričavale se zgode iz detinjstva i nekih smejurija sa svadbe, posebno je kum bio veseo, jer mu se par dana pre toga rodio sin prvenac. Nazdravljalo se do duboko u noć, slavili smo početak pravog zajedničkog života. Ujutru sam ustala s prvim zracima sunca, otvorila prozor ka istoku da pustim april da uđe u naš dom. 
Negde u blizini začula sam cvrkut ptice i zastao mi je dah od prizora koji sam ugledala. Levo od prozora, pod krovnom gredom, dve su lastavice gradile gnezdo. Potpuno zabavljene svojim poslom, nisu obraćale pažnju na mene. Prizor je bio milina za videti. Na prstima sam se povukla u sobu, poljupcem probudila Ivana i pozvala ga da ih vidi: „ Imamo komšiluk, pogledaj! Liče mi na nas dvoje , zar ne?“ Nasmešio se i zagrlio me: „Oni i jesu mi.“ Rekao je i poljubio moje oči.
Danima smo ih, s divljenjem i uživanjem, posmatrali kako zidaju, centimetar po centimetar, čudesnu malu građevinu za svoje potomstvo. Gnezdo je već bilo puno cvrkuta malih ptića kada sam jednog nedeljnog letnjeg jutra uradila test i ustreptalog srca uletela u njegovo naručje. "Imaćemo bebu!"
plakali smo radosnim suzama i grlili jedno drugo, čitavu večnost...

Tri mlada ptića su uskoro naučila da lete i gledali smo ih svakodnevno kako vežbaju, spremajući se za dalek put. Uskoro su i odleteli, ne čekajući da jesenje kiše zaklone vidike. Moj stomak se zaokružio i mali se anđelak povremenim kuckanjem iznutra javljao, da nam kaže kako i on isprobava svoja krilca. I onda, košmar... Prvo novembarsko jutro presekao je  oštar, neizdrživ bol s leve strane leđa, koji se munjevito širio u svim pravcima. Sav mi se vidik pretvorio u buket crvenih bulki koji se širio po spavaćici i čaršavima...jedino  što pamtim od tog dana je zvuk sirene kola hitne pomoći, zbog kojeg se izbezumim i danas kad ga čujem, i kapi ledene kiše koje su tukle po meni dok me smeštaju u vozilo. I mrak, blagoslov duboke nesvestice, koji me poštedeo nekih još crnjih trenutaka. Naš mali anđeo je iz nekog, nebesima znanog razloga, odustao od nas. Bez objašnjenja, bez izgovora. Samo je otišao.

Lekari su bili optimisti: „Mladi ste, imate vremena, sve je u redu. Imaćete gomilu dece, bez brige.“, ali to su bile i ostale samo reči. Sledećeg proleća laste nisu došle. Ni onog posle, ni trećeg, ni četvrtog. Deset proleća ih čekamo da zacvrkuću levo od prozora u potkrovlju. Ali njih nema. Ni ovog proleća nisu došle, da bar jedno gnezdo ispune životom...