Da je Sokolović uspeo – deo prvi

Zovem se Jusuf i živim u varoši Jeni Bosna, na obali Misisipija, u sokaku koji nosi ime našeg slavnog admirala Piri Reisa. Iza naše porodične kuće je mračna i zagonetna Beogradska šuma, takvog imena jer je nekog gaziju podsetila na istoimenu šumu u Stambolu, majki svih gradova. Nisam tamo bio, pa ne mogu reći da li je bio u pravu. No zato znam da je ta šuma dobila ime po Beogradu, ponosnoj Kapiji Islama, čijim zauzimanjem je Kanunu zakoračio dublje u Avrupu. Znam i da su moji preci iz Sirbistana u kojem je taj grad…

Ogromna većina ljudi našeg carstva, nad kojim sunce ne zalazi, ne bi znali pronaći našu varoš na mapi, čak ni kad bi im dali ime reke koja je na ovom kontinentu najveća. Ipak, drago mi je zbog niza okolnosti, kako inače nazivamo Alahovu volju (o kojoj ne znamo ništa), koje su nas dovele ovamo. Prvo, zamislimo nepregledne redove galija koje su poređane kod Lepanta. A onda vezir Sokolović-paša lično dolazi do Španaca u čamcu pod zastavom pregovora. Komandant španske lađe naravno nije ovlašćen da pregovara. Ni njegov komandant. Tek uveče doplovljava do sebi ravnog, na komandnom brodu hrišćanske flote. Sve vreme su galije, korvete, trireme i karavele sa obe strane postrojene za boj…

Sokolović ima jednostavan predlog. Mi Špance ne diramo u Sredozemlju, obuzdamo čak i gusare sa Barbarske obale Alžira, posedanje istog se podrazumeva. Oni nas puste na Atlantik. Čak ćemo im pomoći da zauzdaju one na severu koje smatraju jereticima, krenućemo s njima na Britanska ostrva. Španci su mislili da su dobili mir tamo gde im treba, a da ćemo se mi Otomani udaviti u Atlantiku. Nisu znali da naši mornari imaju mape na kojima se vidi čak ledena zemlja na jugu, o kojoj oni pojma nisu imali. A naši mišljaše da je insan vezir poludeo. Sultan Selim mu je ipak odobrio plan, ali je Sokoloviću pokazao svileni gajtan koji ga čeka ako se iz Britanije ne vrati kao pobednik.

Ivan Vukadinović