Devojčica sa kratkom kosom

Okružen roditeljima psiholozima, još kao mali znao sam šta ću raditi u budućnosti. Gledao sam ih kako ispunjeni ispraćaju još ispunjenije pacijente i divio se moći čoveka da pokaže onom drugom koliko je život lep.

Nakon završenog fakulteta psihologije, shvatio sam da će za psihologe uvek imati posla.

Imao sam puno poziva od pacijenata koji su vapili za sagovornikom, ali nijedan od tih poziva nikada se nije ponovio. Uvek su dolazili različiti ljudi sa različitim pričama, a ja nikako nisam mogao da utvrdim da li sam im pomogao toliko da im pomoć nije više bila potrebna, ili su završili kod nekog mog kolege na drugom kraju grada.

Jednog jutra, nakon što sam odveo ćerku u vrtić, seo sam u prostrani hol vrtića pun boja i posmatrao decu, razmišljajući kako je moguće da tako mala stvorenja imaju toliko energije.

Među svim tim bojama, odudarala je devojčica sa dečačko kratkom, crnom kosom i krupnim plavim očima, oko koje sam mogao zamisliti nekakav zid kojim se ogradila. Sedela je sklupčana u ćošku prostorije, dok su se kraj nje jurila deca stvarajući ogromnu buku.

Vaspitačice su trčale za drugom decom, ne obraćajući pažnju na nesrećnu devojčicu, a sama pomisao da je to moje dete i da sedi tu, pognute glave, prelazeći prstima preko grubog tepiha, izazivala je u meni sažaljenje.

Nakon što sam joj prišao sa igračkom u ruci, i nakon 20 minuta neprogovorene reči sa njene strane i nekoliko pokušaja da je razvedrim sa moje, ustao sam i uputio se ka izlazu.

„Znate, ja imam jednog prijatelja”, začulo se iz njenog pravca.

„Kako se zove?” prišao sam i opet seo kraj nje.

„Ljuti se kada ga zovem pravim imenom, pa ga zovem samo drug.”

„A koliko godina ima taj tvoj prijatelj?” upitao sam srećan.

„Oko 40.” šapnula je.

Naježio sam se i bilo mi je na tren čudno, ali mi je bilo jako drago što je bar u neku ruku delovala radosnije nego pre pola sata.

Tog dana smo pričali dugo. Pričali o meduzama, pričali o prozoru na krovu, pričali o čokoladi, pričali o sreći. Moglo bi se reći da je razgovor prijao obema stranama.

Od tada pa narednih godinu dana, jednom sedmično je dolazila kod mene na čaj i kolače koje je pravila moja žena kako bih poneo na posao, a ja bih uvek ostavljao sve devojčici sa kratkom kosom. Kad god bi došla u moj dom, uredno bi izula svoje prljavo roze cipelice kraj vrata i sedala na uvek isto mesto, stolicu pored mene.

Kada bih pokušao da ćerki objasnim ko je moja mala prijateljica, pošto se u kući nikada nisu srele, slegnula bi ramenima, govoreći kako je nikada nije videla u vrtiću. Opravdavao sam to činjenicom da je jako neprimetna u odnosu na svu tu energičnu decu.

Kako je vreme prolazilo, navikao sam na prijateljicu i ponekad bih osetio kako mi fali razgovor sa njom, kao da je ona bila moj psiholog.

Nikada mi nije pričala o svojim roditeljima, jednom je napomenula kako su kolači koje jede kod nas svake sedmice, slični kolačima njene majke i kako je njena majka jako lepa mlada žena.

Jednog podneva kada sam se vraćao sa posla, zbog prevelike hladnoće stvorio se led ispred mog ulaza u zgradu, okliznuo sam se, pao i tako završio sa dva slomljena pršljena i tri naprsla rebra u bolnici.

Bio sam u bolničkom krevetu mesec dana i, u jednom momentu, umesto doktora, pojavilo se malo biće sa plavim očima i igračkom u ruci na vratima.

„Hej, kako si ovde došla sama?” upitao sam, vidno iznenađen.

„Ne brinite, znaju mama i tata da sam dosla da Vas posetim.”

Tog dana mi je pričala o svom četrdesetogodišnjem prijatelju. Rekla je kako je on jedan od retkih koji joj se ne ruga jer liči na dečaka, kako on ima jako lepe igračke i kako se uvek igraju zajedno, bez obzira na razliku u godinama.

Dok je pričala, promatrao sam njeno malo lice i delovala mi je nekako bolesno, bledo i bez energije. Kao onog dana kada sam je ugledao na podu vrtića.

Kada sam je upitao da me nekada upozna sa svojim prijateljem, blago se nasmejala i prošaputala: „to je nemoguće”, pogledavši me svojim, najednom suznim očima.

Kako su lekovi počeli da deluju, osetio sam potrebu za snom, a kapci su bili sve teži. Stavila je malog medu kraj moje glave i otišla. To je bio poslednji put da sam je video.

Nakon par meseci konstatovali su da, pored preloma kostiju, imam i jedan vid šizofrenije. Nisu znali ništa o mom velikom prijatelju malog tela, a ja sam sve više verovao da sam ja bio njen najbolji četrdesetogodišnji prijatelj. Nakon završene terapije, izašao sam iz bolnice čistog razuma, sa plišanim medom u ruci.

Milica Janjić