“Dia de los Muertos” – Kako je ubila godinu

Pucanj!

Sneg, znoj i krv.

Bljesak smrti u oku.

U njenom sećanju nema smrti.

U magnovenju se čuje :

10.9.8.7.

Oseća hladnoću.

Tresu joj se ruke.

Ledene su.

Osećaj je isti kao sada.

Zamutilo joj se u glavi.

Života se seća, od rođenja pa do smrti. Samo je tren između. Ovaj sad.

- Svi jebu, a samo ja drkam.  Zar ti nije žao?, izgovorio je ulazeći u sobu crvenih obraza.

Otresao sneg sa brade i od bele je postala crna. Prosede vlasi skrivao je ispod kape. A u pogledu je nosio želju. Ruke su mu bile praznije od njenih misli.

- Jesi li mi doneo poklon?!

Nasmejala se na njegovu reakciju Zbunjenog.

- Zar nisi rekla da je tvoja želja bila da dođem i da ti se poklonim? Da želiš da se uveriš da sam stvaran?

Da, ta je želja bila njena sve dok se nije pojavio sa željom u očima i probudio u njoj i ostale želje.

- Želim da me voliš!

Skinula je beo ogrtač i ostala u crvenom donjem vešu. Pogledom je prelazio preko njenog polugolog tela. Reči je prećutao, a rukama je počeo da govori. Sada su se oboje zacrveneli u crnilu svojih strasti i u znoju. Uzdasima su ugasili vatru u kaminu.

Upalila je cigaretu.

- Nisi mi odgovorio na pitanje?

- Nisi ga ni postavila. Rekla si samo šta želiš i to sam uradio.

- Ne, ovo nije bila ljubav!

- Jeste, samo što je ona vodila nas, a ne mi nju.

Žar cigarete joj je ispao u krilo i opržio je. Nije ustuknula od bola već se samo nasmejala. Još jedan ožiljak više. Nije hteo da izgovori ono što je ona želela čuti. Posmatrala je kako se oblači da ode. Odlučila je da ga pusti, pod uslovom da se više nikad ni ne vrati. Otvorila je vrata. Svetlost u mračnoj sobi ispunilo je belilo snega. Hladnoća je počela da ulazi čak i kroz zidove pa u kosti. Vreo znoj postao je hladan.

- Pitao si me, da li mi je žao? Da, žao mi je! I žao mi je što mi neće biti žao. Srećna mi Nova Ja u starom ruhu.

 Izbegavala je njegov pogled. Okrenuo je leđa i izašao na sneg. Opet joj se zamutilo u glavi. Odbrojava!

6..5..4

- EJ!, viknula je za njim.

Zastao je i okrenuo se. Osmeh mu je krivio uglove usana.

- Reci! Srećna mi Nova Godina, a?!

Sad je ona prećutala reči. Rukama je počela da govori. Repetirala je pištolj. Stajao je u snegu, gledao u njenu ruku u kojoj je držala njegov život i smrt, i dalje se smešeći.

3..2

- Nije mi dovoljno što sad odlaziš. Hoću da zauvek odeš!!! Svi nek drkaju, a samo se ti jebi!

..1 Pucanj!

Usnama koje su malopre ljubile nju poljubio je sneg.  Podigla je glavu i pročitala nebo : "Homo sum: nihil humani a me alienum puto". Terencije je bio pametan, ni njoj ništa što je ljudsko nije strano, ali ova ljubav nije bila ljudska. Bila je stranac. Stranac je sad mrtav.

Okrenula je pištolj ka sebi.

3..2..1 Pucanj!

Godina nije prošla sama od sebe. Ona je ubila i godinu.

Krv. Znoj. Sneg.