Figura sa povezom preko očiju

Jutarnje sunce koje se probijalo kroz krošnju drveća koje je pravilo hlad na porozoru sudnice, nagoveštavalo je lep dan.

Vera je volela da pusti da joj pogled odluta zajedno sa mislima gledajući godinama to drveće kako raste, lista, cveta i opstaje uprkos zimi i mrazevima. Čak je i u ledenicama koje ga okuju nalazila neku lepotu. Kao da su grane predstavljale nevidljivu granicu između nebeske čistote i zemlje koja trpi gaženje  ljudskih nogu na kojima se skupi sva prljavština ovog sveta.

„Još jedan razvod, Anita“ rekla je svojoj zapisničarki.

„Da“ rekla je Anita suvo, tek da nešto kaže. Znala je da Vera ume da bude gruba i nabusita posle nekih suđenja, ali nikad nije znala zašto. A nije je ni zanimalo. Živela je za kraj radnog vremena i dane kad se nema posla.

Ispijajući kafu gledala je metalnu figuru žene koja je predstavljala pravdu. Slepu, dugu, ali dostižnu. Istu onu koju je gledala na očevom stolu.

„Vera, reci mami da ti očisti glavu od vašaka, tako se ne dolazi u školu, znaš... Nije lepo“ čula je u glavi glas učiteljice: jasan, strog, koji ne trpi bilo kakav izgovor. Kao da se juče desilo: svi su se okrenuli ka njoj i gledali je sažaljivo.

Došla je kući, ali majka nije bila tu, kao i mnogo puta kad joj je bila potrebna. Otac je sedeo za radnim stolom. Skrušen, uvučenih ramena i pripit. Ispred njega je bila gomila papira u koju je tupo zurio, praveći se da radi nešto.

„Tata... Gde je mama?“

„Ne znam Vera... Ne znam...“ odgovorio je otac, boreći se protiv kiše suza koje je nosio u sebi, trudeći se da nijedna ne potekne, baš kao što je i ona danas uradila pred razredom. Prišla je ocu, zagrlila ga, a figura boje zlata je bila jedino što sija u mraku koji se nadvio nad njima.

Noć je provela sklupčana u krevetu, plašeći se svakog šuma i nadajući se istovremeno da bi to mogli biti koraci one koja je dolazila kad su se najmanje nadali. Posle njih bi usledila svađa, ali ujutru bi sve, naizgled, bilo dobro. Majčino prisustvo davalo joj je sigurnost, privid da se ona ne razlikuje od druge dece.

Narednog jutra nije otišla u školu. Uzela je makaze i ošišala kosu. Dok su smeđi uvojci padali na pod, u ogledalu se pojavljivao novo lice za koje je verovala da će joj doneti olakšanje i da će se majka, ako se nešto promeni, ipak vratiti. Da, čula je kad je govorila da joj treba promena. Svaki odsečen pramen vodio je dečju dušu za korak bliže svetu odraslih.

Poslednju nadu, koja je prerastala u strah, polagala je u moć figure koja je, kako je otac govorio, bila iznad svih. Uzela ju je u ruke, iako je znala da ne bi smela. Poželela je da joj vidi oči. „Možda su iste kao mamine“ i počela da joj skida povez grebajući ga makazama.

Ogulila je boju, ostatak gipsa, ali na njeno razočaranje, ispod poveza nije bilo ničega, osim bele mase koja se pod ošticama pretvarala u prašinu.

„Vera“! Uplakana, trgla se na očev glas, bojeći se da bi je mogao kazniti. Umesto toga, prišao joj je, uzeo u naručje i rekao: „Ne plači mila moja. Kupićemo drugu. Sjajniju, lepšu. Kosa će da poraste. I ona će biti lepša nego što je bila“ govorio je kao u bunilu.

„Anita, da li su stranke stigle? Prozovite ih, molim Vas“

Suđenje je kratko trajalo. Dogovorili su se, tako je pisalo. Sad već bivši supružnici, isti oni koji su se pre nekoliko godina uz osmeh zakleli jedno drugom na vernost, rečima su potvrdili da žele da svako nastavi svojim putem. Pogledi i pokreti su govorili da se plaše, ali figura sa povezom preko očiju je opominjala Veru da sudi prema onome što čuje.

„Anita, slobodni ste. Izađite ako želite“.

Gledala je kroz prozor i videla dvoje ljudi kako teškim korakom odlaze u istom pravcu, idući različitim stranama ulice. Znala je da će se to desiti, ali je morala da stavi povez na svoje oči, da bi ispoštovala slovo na papiru.

„Postojiš li ti, uopšte, i danas se pitam?“ obratila se figuri obavijenoj zracima koji su se prelamali kroz staklo, probijajući se kroz krošnje drveća.