Fragmenti tvojih boja

Poput leptira koji se zaletio na prozorsko staklo pa u naglom udaru pri istom ošamućen ostavio trag krilinske prašine za sobom, tako i ja ostavih svoj dah prelivajući se preko svojih boja u raskoraku između stvarnosti i mašte, sudarivši se sa svijetom koji zatekoh na tvom platnu modernog doba.

Zakoračih ulicama kroz tvoje oči, utopih se u jesenje boje nekih dalekih ulica, crvene , narandžaste i malo žute, stavih na svako oko po list zlatnog javora, pa pogledah kroz njih u sunce i tamo vidjeh boje po kojima sanjaš.

Sa slike na sliku prelistavam polako, boravim u svakoj tek toliko da ne potonem, a da mi oduzme dah.

Kada pogledam moje plavo vidim beskonačnu prazninu neba i mora, beskrajan horizont svakog postojanja i upitnost ispunjenu odgovorima našeg bivstvovanja u svemiru. Kada pogledam tvoje plavo vidim upitnu sadržinu pravilnih linija, paralelnih i dijametralnih, potom obrise predmeta i bića, živote i pokrete, oblike i cjeline boravka na zemlji i živog otkucaja srca.

Pogledam u svoje slike vidim prazninu suštine, pogledam u tvoje slike vidim suštinu praznine.

Smiješ se, jer pokušavam da objasnim sebe dok nabrajaš svoje kvalitete i mane, divim se toplini i koloritu koji sadržiš i branim se eteričnošću svoga bića zbog potpune pobjede plavetnila i prostora u mojim pogledima. Razgovor vodimo danas, ovdje i sada, a odvija se eonima daleko, negdje u drugom univerzumu gdje smo samo boje.

Ponovo smo se sreli, ne razumijemo se pokušavajući jedno drugom da objasnimo sebe, a tako žudno upiremo pogled u boje jer se dugo poznajemo.

Ti si zlatno žuta, a ja sam plavetno modra i ne želiš da pomutiš svoje čiste odsjaje jesenjeg sunca koje se odmara na lišću pred suton. Drsko talasam svojom azurnom koju pokrećem sa dna svojih ponora još dok je tamno zelena , pa skoro crna, guram je prema tebi kroz tirkiz sopstevnih ogledala, dočekuješ je spremno suncokretovim pogledima i okrećeš se ka svijetlu.

Tutnjam sad već pariško plavom, pa prosipam nemir u tihu bonacu ne bih li ti se dodvorila, uzvraćaš mi cigla crvenom, zaustavljaš me na pragu sopstvene promisli.

Čini mi se da shvatam razliku pa se povučem i vratim se tvojim fotografijama. Intezivne boje ubadaju me u zenice, a prelivi kojima ih sjenčiš mute jasan pogled o tebi. Moje su linije oštre, tvoje su maglom ovjenčane nemaju ni početke ni krajeve, naspram tebe djelujem hladno, ja praznina , ti sadržina.

Ako bi mi pružio dlan, da li bih na njemu pročitala sudbinu naših boja koje se ne razumiju, kao što na tvojim prelivima odsjaja mogu da rastumačim sva naša razumjevanja?

Utihnem u dubini svojih osama. Bojama nebeskog prostranstva umivam lice i ćutim. Tvoja žitna polja njišu se i šume. Zaboravljam na igru. Ponovo kliknem na sledeći kadar.

Preda mnom se prostru zelene niti proljetnjeg pejzaža i moje srce ponovo trgne u prepoznavanju, nisi mi daleko, pomislim kapljicom kiše zakletom u jedan susret na vrhovima mladih listova.