Glumac

- Lepo se obuci, danas te vodim da upoznaš jednog poznatog pisca - rekla je majka svom desetogodišnjem sinu. Bilo je to tokom  letnjeg raspusta dok je leto pupilo u zarudelom voću i jatu leptirova koji su leteli dvorištem nošeni povetarcem. Miša je već bio budan samo se pretvarao da spava i čekao da majka dođe po njega. To je bio omiljeni deo igre koju su igrali svakog jutra. Dok je otvarala prozor majka se pomolila u sebi, po ko zna koji put, da se desi čudo. Sela je na ivicu kreveta i nežno ga pomilovala po kosi – Hajde ustani, idemo u grad. Vodim te u biosp.

- Hoćemo li posle u poslastičarnicu na kolače? – upitao je mališan.

To su praktikovali svakog vikenda. Tog jutra je nebo bilo vedro kao da su se oblaci uspavali. Miša je napipao knjigu u krevetu sa kojom je zaspao i odložio je na noćni stočić. Pored stone lampe stajala je još jedino crno bela slika u srebrnom ramu na kojoj je bio muškarac u mornarskoj majici.        

Dečak je seo za sto gde ga je čekao omiljeni doručak, keks potopljen u mleko. Za to vreme na drugom kraju sobe žena je peglala njegove stvari ne ispuštajući ga iz vida. Posmatrala ga je kako pije mleko. Bele kapi su mu klizile niz bradu. Šta doktori znaju, pomislila je, oni samo dele nerazumljive i teške reči naučene iz knjiga. Jesu li ga ikad videli ovako čupavog u pidžami sa medama? Nisu. Za zagonetni pogled koji je ona smatrala deo njegovog šarma, rekli su joj: „Ne dajte da vas zavara. Mislite da vas gleda sa razumevanjem ali on vidi svoj svet. Vaši su svetovi kao dve paralelne linije i ko zna kada će se dodirnuti tamo negde u kosmosu. On svoje emocije ispoljava na drugačiji način, tako što vrišti ili se ujede za ruku. Čak, može i da se umokri usled nekog velikog uzbuđenja.” To se zaista i dogodilo prošlog leta kada se spuštao niz tobogan u akva parku, ali možda je to bila samo rekcija na vodu. Druga deca iz grupe su pokazivala svoju prirodu odmah, bio je dovoljan samo jedan pogled. Izdavalo ih je nešto na licu, nije sve bilo na svome mestu i to se primećivalo. Pokreti glave, drštaj usta ili neočekivani trzaji. Miša je bio drugačiji.

Pre 11 godina, na jednoj letnjoj zabavi, Jovana je upoznala jednog mladića i odmah se zaljubila u njega. Bio je nekoliko godina stariji od nje, visok, lep i neozbiljan. Imao je plave oči i nepredvidiv karakter. Vozio je fiću po kojem je crtao znak mercedesa. Svirao je gitaru i pisao pesme koje niko nije hteo da objavi.  Kako su simpatije bile obostrane isto popodne su se verili. Otac je odveo majku do ruševina obližnjeg manastira i rekao da je voli. Za nju je to bio zavet, zakletva do groba. Bila je zaljubljena u njega sa potajnom strašću koju je krila od svih. Narednu noć proveli su zajedno u senjaku pored reke. Njeni roditelji su bili protiv te veze jer su čuli da je momak lanjivac i ženskaroš koji je napustio studije, a pri tom sebe naziva slobodnim umetnikom. Njen otac je bio kategoričan: ukoliko se odluči na taj brak ona za njega više ne postoji. Jovana je istrajala u svojoj odluci, koju joj otac nikada nije oprostio, do kraja života sa njom nije progovorio ni reč. Ispostavilo se da je Mišin otac pored Jovane voleo poeziju, slobodan život i druge žene, a strast njegovog života bila su putovanja. Dva meseca posle završetka rata prodao je auto i gitaru, napustio grad i otišao bez pozdrava da luta Evropom (iz tog perioda je jedina fotografija oca koju je Miša dobio pred polazak u školu, ona koja je ukrašavala njegov stočić tokom detinjstva). Život skitnice nije mu doneo zadovoljstvo i ’obećanu’ sreću. Ubrzo se vratio, priveo studije kraju i počeo da piše prozu i to vrlo uspešno. Kasnije se venčao sa glumicom za koju se svašta pričalo.

Ispostavilo se takođe da su roditelji bili u pravu, veza sa njim donela joj je katastrofu, kako je govorila njena majka pošto je otac i dalje ćutao. Jovana je trudnoću provela sama trpeći ogovaranja i laži koje prate svaku napuštenu devojku. Bila je ‘sramota’ za porodicu, ostavljena devojka sada je postala majka deteta bez oca. I to kakvog deteta. Život joj je bio težak ali nije prestala da voli čoveka kome se obećala pred bogom. Kada su mu javili da je dobio sina odgovorio je pismom u kome je pristao da dete nosi majčino prezime uz dogovor da ga ona ne tuži za izdržavanje. Ne tako retko iskrena ljubav iscuri u strasnu mržnju. Majka se razbesnela kao ranjena zver – „Tvoj otac je umro!“ - vikala je nad kolevkom - „Mrtav je!“ Njena majka je pokušavala da je uteši smatrajući da dete treba da zna istinu ali bezuspešno, Jovana je bila čvrsta u svojoj odluci „Bolje mrtav otac nego odsutan.“ 

Kao mali Miša je bio punačka i vesela beba koja nikada nije plakala. Ta ’nova sramota’ za porodicu, posle majke, rasla je igrajući se u velikom dvorištu sa psom i mačkama, gledao je filmove i pecao ribu sa drugovima. Jedino su loptu sklanjali od njega da se ne bi povredio jer za fudbal nije bio rođen. Verovao je da decu donose rode, pisao pismo Deda Mrazu da mu pozdravi tatu i išao u vrtić pre podne dok je majka bila na poslu. Jednog dana su dobili zadatak da nacrtaju oca. Mišin papir je ostao prazan „Kako da nacrtam tatu kada ga nikad nisam video?“ – upitao je vaspitačicu.(tada još nije imao očevu sliku).

- Nema ga ni u snovima? – zbunila je vaspitačica šestogodišnjeg dečaka.

Očev život je bio tabu tema u kući kao i sve vezano za njega. Zbog toga je oduvek osećao tajne simpatije prema njemu iako ga je doživljavao neodređeno kao nekoga ko služi deci da popravi bicikl, ubere trešnje sa visokog drveta ili tako nešto. Deset godina je verovao da je otac negde daleko i potajno se nadao da će doći odnekud.

U školu je pošao sa zakašnjenjem zbog otežanog hoda, a zadirkivanje dece dovelo je do toga da bude premešten u specijalno odeljenje, a onda je naučio da čita. Bio je to najsrećniji dan u njegovom životu.  

Posle doručka majka mu je obukla teget bermude i belu majicu sa mornarskom kragnom. Očešljala ga je, stavila mu nov kačket te su pošli u grad. Dvadesetak minuta su se klackali na neudobnom drvenom sedištu. Da si malo stariji znao bi da ti otac nije umro, pomislila je majka grleći svog sina koji nije ništa sumnjao. Siroče pored živog oca bilo je nesposobno da popuni praznine u svom sećanju. Sedeo je do nje debeo i zamišljen, okrugle glave, sa velikim ušima, krupnih očiju i izrazom lica duboke nežnosti. Neprestano je balavio iz usta i grebao se po licu. 

Po izlasku iz tramvaja ponovo je upitao majku koja je to slavna ličnost koju će upoznati, kako mu je obećala tog jutra. Verovao je da u bioskopu žive poznati glumci. Žena ga je odvela u stranu i podigla na stepenik.

- Moram ti reći nešto vrlo važno. - rekla je ozbiljnim glasom

On se nasmejao. Pomislio je da se vraća u stari razred sa drugovima iz vrtića koje je voleo. U novo odeljenje je išao sa đacima koji su ispuštali čudne krike, govorili su čudno, a većina njih nije znala ni slova. Dve devojčice su imale nesrazmerno velike glave u odnosu na telo, a jedan dečak zečiju usnu. Osećao se usamljen i tužan u takvom okruženju gde je većina njih bila starija od njega. Često su ga i tukli.  

- Tvoj otac nije mrtav i danas ćeš ga videti. – rekla je majka.

Više zbunjen nego ljut upitao je: - Ne lažeš me? Hoću li ga upoznati

- Zavisi. Odvešću te da ga vidiš pa sam odluči.

- Tata, ovde u bioskopu, on je glumac? Hoće li opet nestati?

- Ne, nije glumac već pisac. On  piše knjige.

- Za decu?

- Ne baš.

Majka mu je skinula kačket i obrisala usta, a zatim su seli u prvi red poluprazne sale. Tri mesta dalje od njih sedela je Mima, sadašnja očeva supruga. Nije bilo teško prepoznati je. Njene slike su bile po novinama. Glumica sa dugom kosom, veštačkim trepavicama i lažnim noktima imala je velike grudi i kratku suknju. Zvezda teatra sa tužnom biografijom bila je izgleda jedino siroče koje je pisac mogao da voli. Ona je po svaku cenu želela da postane uzorna supruga. Kao mačka je prela od zadovoljstva u njegovom krilu pošto joj je otvorio vrata u svetu intelektualne elite. Posle venčanja imala je samo dve opsesije: da bude dobra žena i da mu na svet donese zdravo potomstvo. Nije uspela ni u jednom ni u drugom. Nakon dva pobačaja odala se piću, sve se manje smejala, a sve više povlačila u sebe. Završila je u sanatorijumu.

Na binu je izašao visok i zgodan čovek  u odelu sa šeširom na glavi. Nosio je leptir mašnu i kratku bradu. Hodao je elegantno i govorio smireno i zanimljivo. Pročitao je odlomak iz svoje nove pripovetke. Kada je završio usledio je aplauz prisutnih. Dečak se popeo na binu, prišao govorniku i snažno ga zagrlio. Nekoliko minuta je vrteo glavom levo desno kao da briše nos o njegovu košulju. Direktor kulturnog centra je pokušao da ih razdvoji ali bezuspešno, a onda se udaljio pokušavajući da rukama stiša prisutne koji su i dalje aplaudirali.

Muškarac je stajao u mestu kao ukopan. Tada je Miša podigao glavu držeći se i dalje rukama za noge zbunjenog čoveka kao za stubove. Rekao je naglas kroz suze: „Tata, hteo sam samo da ti kažem da sam ponosan na tebe.“ U Sali je nastao muk. Samo je Jovana pokušavala dlanom da priguši osmeh, jer je jedina primetila da otac i sin stoje u žutoj barici koja se sliva niz teget bermude.