Hodanje

Nemam pojma. Nisam nigde pošla. Sanjala sam da jesam. Onda sam u snu videla točak, onaj za male hrčke. I ja sam samo mali hrčak. Skupljam bol što je prethodno prospem po ulici. Posle je lagerujem, da mi ne zafali koja zimi, kad glad udari. Uletim u točak pa se vrtim. Tako se jako zavrtim da više ne znam hoću li pasti ili se zanavek vrteti. Sve prave hrčke dupetom izguram napolje. Oni su životinje. Oni ne moraju da se vrte kao ja, kao planeta Zemlja, kao kosmička energija, kao bol koja ne jenjava.

Nemam pojma. Nisam nigde pošla. A ipak sam došla na raskršće s kog ne umem da se pokrenem. Stanem kod semafora, gledam napred, natrag, levo, desno. Ne znam kud da krenem. Stanem i vičem:

- Vrati se! Vrati se! Ja bez tebe ne umem dalje! Zagrli me.

Zagrlio me je. Ipak nisam umela da pronadjem pravi put. Zalutala sam u pokušaju da nadjem to nešto. Ali, to nešto je oduvek i samo on. A, on je tog dana otišao ne okrenuvši se.

- Okreni se. Okreni se. Čekam te. Ne znam gde sam, ali te čekam.

Nemam pojma. Nisam nigde pošla. Tek videh sebe nagu na njegovim rukama. Tek čuh da raskoš njemu pripada. Tek čuh sebe kako plačem. Pretvorih se u pticu što na snegu drhti i moli za toplinu njegova dlana. Hoće li mi pticu spasiti? Hoće li samo proći, zatvoriti oči, preskočiti? Hoće li? Hoće li?

Videla sam ono što se očima ne gleda. U to sam se zaljubila. Videla sam ono što u oku zaigra. U to sam se zaljubila. Čula sam ono što se ne sluša. U to sam se zaljubila. Zaljubila sam se u ono što se rečima ne priča, u ono što se slikom ne slika, u ono što mi jede sekunde kao da zoba zob, u ono što je moje meso, i moja kost, i moj život, i moj grob. Zaljubila sam se u ono „nigde“ gde sam pošla, u ono „nemam pojma“ gde sam došla.

Kako se zovem? Ko sam ja? Mene to više ne zanima. Ja hodam da ga nadjem i otmem od života. Ja hodam da stignem do njega. Ja hodam jer sam inatna, jer živim iz inata dok me ne pogleda. Ja hodam da bih se srušila na njegova kolena. Ja hodam da dotaknem ljubav tamo gde se rodila. 

Radojka Rea Sartori