Incest

U zadimljenoj prostoriji veličine kutije štibica, samovao je i povremeno odlazio na pivo sa poznanicima i na kafu sa prijateljem. Redovno je odlazio na posao, što ga nije ispunjavalo mirom, a mir je tražio, samo mir i ništa drugo.  Zamišljao je da bi u tom miru pronašao zaklon od svih neljudi koji su ga izgrizli tokom pola veka starenja. Bežao je od života, krio se po podrumima i skupljao duhove u boce od kristala. Jedino je sa njima imao čista posla. Od njegove duše nisu tražili ništa, a on je od njih dobijao mnogo. Srođen sa strahom od samog sebe, od svoje telesnosti, bežao je ovim bestelesnim tragaocima za istim mirom koji su zajedno pronalazili po mračnim hodnicia, grobljima i pustarama.

I kajao se. Kažnjavao je sebe gore nego što bi mu Sveti Petar zasekao, bio je grešnik, bio je sila, snaga, samo masa, gruba masa seksualne snage bez emocija. A onda je pao, polomio je svoj ego, a zapravo, samo se spotakao o ljude koji su bili isti kao i on. Uostalom, on nije bio glup, jedino sebičan u svojim lažnim srećama i večnoj mladosti koja je isparila kao dim i presekla ga na pola.

On se odrekao sebe. Svog libida, žena. O, kako je mrzeo žene. Te male, pokvarene kockice pakosti, koje su u njemu videle samo meso.

I tako je proveo deceniju. Bežiivotno, osakaćeno, postiđeno. Srodio se sa svojom samoćom, stvari su mu postale sagovornici, a posedovao je mnogo stvari. Kamen mu je bio lepota, iz njega bi cedio po koju emociju prevćući ga nemo, tražeći na njemu majčicu zemlju koja će mu drovati snagu da se prepusti i ostane dosledan.  Tako zatvoren u svoj oklop od rakove ljušture nije dozvoljavao nikome da mu priđe. Ne, nije se on toliko plašio njih, koliko se plašio svoje reakcije na njihove lažne osmehe i napadne postupke nemirnih tela, veštačkih noktiju i praznih očiju.

U zadimljenoj prostoriji veličine oveće kutije za cipele samovala je nikada ne napuštajući gnezdo. Ponekad bi zalila biljke, ponekad bi pozvala drugarice na čašicu irelevantnih priča. Redovno je radila, ali to je nije ispunjavalo. Pisala je do iznemoglosti, pisala je dok joj prsti ne bi utrnuli, a mozak proključao i patila bi. Tiho i večno, pola veka, tražeći samo mir i jedino mir. Njene bure izlomile su sve brodove u njenim  lukama. Žudela je za spokojem, a nalazila je samo vatru u telu od lave.

Kažnjavala je sebe.O, kako je to radila metodično. Uskraćivala je sebi sva zadovoljstva. Nije se libila da prestane da jede, potpuno da se odrekne hrane dok joj se to divno telo ne bi pretvorilo u hodajuću hrpu kostiju.  Kažnjavala je sebe, jer je živa. Živa i bez ikoga svog. Sve je nadživela, sve ljubavi, sve ljude koji su je voleli takvu, čudnu i nestalnu, kao vetar koji joj je bio jedini prijatelj dok joj je gasio vatru u telu punom snage i života koji je napustila duhom. A bila je svetlosna bomba, odmor za umorne oči prosečnog hodača kroz vreme. Bila je sušta lepota, ona koju je život sam izrodio, samonikla, očaravajuća stabljika kaktusa sa čarobnim cvetom na vrhu bodljikave kore.

I tako je provela decenije. Nije se ona štedela, ali je sudbina nije želela. Nekako je uvek skretala ka njoj da je gurne i otme joj sav sjaj i ljubav koju je u sebi gomilala i delila. U svojoj pameti nje se dala zavesti telesnim komadima, držala je do toga da je duh svetinja, a teleso smetnja.  Svoju strast točila je u reči, a one su lebdele i širile njene feromone kroz sve procepe koje je sudbina zaboravila, ili možda namerno ostavila...ipak je sudbina zelenooka dama, nikada ne uzima više nego što daje.

Veče se prosipalo po celcu i ulice su zamrle ušuškane u postelju od snega. Sedela je i pisala, nije želela da šeta, nije videla lepotu tišine.

Krao je bogu dane, ulicu nije ni video iz svoje rupe, a veče, veče ko veče, trućkao je na kompjuteru o svakolikim bezvezarijama i to bi nastavio da čini da...

Pisala je besno, isprovocirana postupkom tuđim, a upletena u emociju koju nije umela da završi sama. Pisala je dugo i bez prekida. Bez tipke enter, pisala je sve dok nije završila šta je imala da kaže. Pisala je nekome koga nikada ranije nije videla, a koga se gnušala, ni manje, ali ni više od ostalih. Odjednom je ugledao dugačku poruku u svom sandučetu. Nije ženu poznavao, truć, predugo za čitanje, još i žena. I taman da odustane, prva rečenica mu probudi interesovanje i on završi čitanje. Pogleda još par puta lice žene koje nije odavalo emocje, tamno, lepo, lebdelo je u senci i oči. Oči koje su govorile sve jezike sveta, oči palih anđela, onih koji su voljno pristali da im se krila odseku, oči gladne čoveka među ljudima.

Nije on probudio tigra u sebi, on se sam u njemu uspravio na zadnje noge i dotakao mu one delove čovečnosti koje je odsekao da bi bio slobodan.

Pisao je polako, birao je reči, pisala je polako, birala je reči, ona je uvek birala reči, on nikada.  Pričali su dugo. O samoći, o smrti, o neljudskosti, o dušama, o sudbini, o duhovima koji haraju ne gledajući i ne birajući na koga će da nalete, a o nju su se odbijali.

Imala je kofu sa spremnim rastvorom i portviš , samo da brisne mrljicu na podu. Imao je kofu sa spremnim rastvorom, samo da brisne prašinicu sa voljenih stepenica. Volela je istu muziku, filmove, čeprkala je po nastanku čoveka i vodila duge dijaloge sa bogom, kao i on. Koristila je iste reči, dok je birala hranu koju će spremati, iste začine...nije volela svoje telo, nije marila za telesno, nije ni on. Koprcala se nedeljama da popije kafu u njegovom stanu. Savijao se izgovorima samo da je ne pozove, a ona ga odbije istim rečima kojima bi on odbio nju.

Bila je žena. On nije voleo žene. Bila je čudna žena, ista, a različita, bila je on u ženskom telu jedva vidljivih oblina.

Nisu njega paraisale oči, kada je najzad ušla u njegov stan, paralisale su ga njene rekcije na njegove sagovornike, na njegove stvari, na prskalicu antiseptika pored WC šolje, oh, da je znao da jedna prskalica može da izmami takav osmeh, davno bi ih sakupio na stotine.

-Isto kao i ja! - samo je rekla zadovoljno i sela u samo ćoše, daleko od dodira, daleko od telesnog, a mirisala je tako poznato...

-Ne volim da me dodiruju.- stiskala je male šake u krilu, očima pričajući sve strahote koje je to telo izdržalo da bi počelo da se plaši dodira.

- Ja nisam bio sa ženom deceniju, ja sam bezopasni matori mačak. I, ne volim žene.

- Onda divno, još bolje, sestro slatka. – smejala se i otkrivala svoju prirodu punu životne radosti zarobljene u vremenu bez boja.

Njihove kafe trajale su dugo, a opet suviše kratko. Njihovi razgovori trajali su od jutra do mraka, isti, potpuno isti u rezonovanju, u sagledavanju sveta koji ih je pretukao i pobacao tako blizu jedno drugom, da su se mogli dotaći kroz prozore, ali se nikada nisu sreli.

Njihova ćutanja postajala su neizdrživa praznina u hodu motora koji je predeo. Kao blizanci, odvojeni po rođenju koji su se pronašli posle toliko lutanja od luke do luke. Od iste majke i oca, zemlje i sunca, vode i vatre. Jednojajčani brat i sestra...srećna deca bez grehova i tajni, jer ni jednu ne bi mogli da sakriju jedno od drugog, misli su mi sinhronizovano slale iste signale kroz prostor i ljude za koje više nisu marili. A znali su da ih niko neće razumeti, jer su imali svoj jezik i nisu pazili na ljudske zakone i socio. Njihovo vreme tek je počelo da teče, bez straha od loše namere, bez nepoznanica, teklo je suprotno od izvora, uzvodno, uz inat svim godinama koje su ih zaobišle.

Kompletno samozadovoljni najzad su počeli da žive.

Do prvog dodira došlo je potpuno slučajno.

Kao brat i sestra funkcionisali su sjajno, delili su tajne, provetravali sećanja, jedno drugom praštali grehe počinjene u vremenu kada za postojanje ovog drugog nisu znali. On se polako opustio, prepustio se životu i pustio je da ga ona vodi, korak po korak. Ipak, ona je bila on, a sebi je verovao.

Ona se nehotice okretala na njegovu stranu tumačeći mu svoje ožiljke, nije morala, želela je. Ponekad bi se nežno nasmešila i sa razumevanjem klimnula glavom slušajući njegovu istoriju. I žitot pre njih postade samo misao, samo vreme pre, vreme do susreta koji je za njih predstavljao prekretnicu, ali i nastavak. Jer, ni jedno se nije promenilo, ništa se nije promenilo, samo su sada bila dva. I ta dva živela su u harmoniji jednog, radoznalo upijajuć nova iskustva viđena duplim očima.

Ruka joj je opušteno visila sa kolena, naslonjena laktom na ivicu sočića. Pružio se da je ohrabri nekom rečenicom koju je podrazumevala i dotače je po dlanu. Nije se povukla, nije ustuknula, nije se ni uplašila dodira. Stegao joj je šaku, snažno, muški. Uzvratila je. I držali su se tako zatvorenih očiju, prepušteni osećaju drugog tela na svom. Samo jedan stisak ruke, a cela harmonija osećaja...te večeri je krenuo ranije, ispratila ga je ne puštajući mu šaku. Na sredini uzanog hodnika poljubio ju je u usta, kao dečak, stisnuto, samo cmok, ali ona...ona se otvorila, rastvorila usne i dozvolila mu da joj oseti ukus. Ukus, tako poznat, tako sladak ukus savršenstva.

Sledeći dan nije bio isti. Pisali su jedno drugom, ali iz svake reči kapala je neka čežnja. On je nikada nije osetio, ona možda, nekada davno, ali nikada tako. I stidela se kao dete svog tela i svog uma koji je stao i poleteo.

Dok je spremala ručak, slušala je džez, uvijala se oko stola nameštajući escajg i ogledala se često. Nije nikada marila, ali sada je treperila, tugovala, radovala se, patila, osmehivala se, merila se, odmeravala se. U sobi sunce se igralo vatrom po belim zidovima, kuhinja je mirisala na začine, ona je iz pora ispuštala miris vanile sa cimetom i cvetala je.

On se ceo dan vrzmao po hodnicima, radio je, a to ga je ispunjavalo osećajem krajnje odlučnosti, želeo je da je proba, a znao je da ne sme. Zabranjeno voće. Sestra po vremenu. Duša. Izgubiće je telom, a onda će opet ostati sam, samo će sada biti polovina, jer je postojanje celine shvatio.

Ušao je u stan, nije ništa video, nije ništa namirisao osim vanile na njenoj koži, znojavoj od čežnje.

-Samo da spavamo. Ništa više od spavanja. – rekla je i smestla ga u kreet kao dete željno igre. Uvukla se u jega i zatvorila oči.

-Ovo ne bi trebalo da se  dešava. Incestuozno je. – mrmljao je između sluzavih poljubaca.

-O, da. – uzahnula je ne prepoznavajući više ni sebe, ni oblike, ni boje, samo vatru u stomaku koja je želela napolje.

Njihovu strast prekidala je samo po koja iskrena misao, ona očajnička, pokajnička, ona koja se brzo gasia sledećim uzdahom, sledećim pokretom, sledećom mokrom ljubavlju dva ista, ali tako različita, dva spojena, a skoro prepolovljena, dva savijena, iscepana, pokidana, pa sastavljena...

Dani su tekli ritmom ulaska i izlaska. Sa suncem, sa mesecom, samo u ritmu ljubavi, samo u tempu udaha usta na usta, dugo, kratko, dugo, dugo, kratko...

Odlazio je sa zorom na posao, cedio se od želje za kućom. Sedala je sa zorom za radni sto i cedila se od želje za satom povrtka njega u sebe.

Ovo nije moderna bajka u kojoj ljubavnike čeka oltar i venci, krune i svatovi. Ovo je obična priča o incestu. O komšiji iz ulaza koji je jednog jutra shvatio da ima sve.  Ovo je samo crtica o svemu što nam je nepoznato u ljudima oko nas, a vidi im se u očima, sija kao svetionik i znači život, mali, ali jedini.

Ipak, beše u ovoj priči i jedna bela veštica koja im je prorekla duboku strost i veliku sreću, jer su se pronašli uprkos i za inat onoj sudbini koja i spaja i razdvaja...ko će je znati šta je sledeće spremila, na njih je, bogu hvala, zaboravila. A njegovi duhovi, oni jedini prijatelji sa kojima je delio bestelesno, na kraju se smiriše i odoše, povremeno progledavajući da li su sve dobro namestili.