Inkvizicija, odore i krvava zastava

Dve rečenice igrale su pred Damjanovim očima. Dve uznemirujuće rečenice napisane kao vapaj... Pisak voza budio bi ga iz polusna. Voz je ulazio u stanicu mirnog gradića, ali sve je bilo mučno, prazno, avetinjski, taj prizor još više je unosio nemir. Na stanici nije bio on - Aleksej, nije ga čekao, iako je obećao da će biti tu u tačno vreme određenog dana...

Nervozno, klecajući, hodao je po praznom peronu, očekujući da se pojavi prijatelj, ali on ni posle dobrog sata nije dolazio. Damjan odluči da krene "na adresu", ali nešto je još više budilo i pojačavalo sumnju - šta ako ga i tamo ne nađe, da li je to znak nesreće, i da je prekasno stigao?

Lutajući kroz gradić, najzad je stigao pred staru, oronulu zgradu, tu na drugom spratu je... Nesigurno se popeo, razmišljajući da li će ga pronaći. Na vratima je bila zakačena poruka, u kojoj ga Aleksej obaveštava da je hitno morao otići i da on večeras u devet bude na toj adresi, ali tačno u devet, ni ranije ni kasnije. Poručuje mu i da uđe u stan, odmori se i vrati ključ na isto mesto.

Damjan nije primetio ništa neobično u stanu, sve je lepo sređeno, uredno, ali miris mu nije davao mira... Vazduh je bio težak, pritiskao je grudi, teško se disalo pod teretom...

Probudio se, ne znajući ni kada je i kako je zaspao. Sedeo je u fotelji. Ko zna koliko je spavao... A sat je pokazivao da to nije dugo trajalo. Sada već odmorniji i manje uplašen, kao da je savladao strahove od nepoznatog, Damjan se lagano, sigurniji u sebe, umi nad lavaboom i pogleda svoje lice. Zamisli se, pokušavajući da se priseti koliko dugo nije video Alekseja, osmehnu se na pomisao da će ga videti.

U dato vreme, nekoliko minuta ranije, stajao je pred adresom gde je trebalo da dođe. Prigušeno svetlo na spratu bilo je znak da je, baš tu, mesto susreta... Na ulaznim vratima stajao je čovek čije lice nije video, a on kao da ga nije ni primećivao. Jednostavno, nisu obraćali pažnju jedan na drugog. Damjan prođe mirno, sigurnog koraka, i već se nalazio nedaleko od sobe iz koje je dopirala svetlost... Još jedan čovek-senka je stajao, sličan prethodnom. Senka mu levom rukom pokaza da uđe i bez reči ga uputi na mesto kraj prozora... A soba je bila ruina, ali sa poređanim stolovima i stolicama u neredu. "Zašto ovde i šta sve ovo znači", pomislio je Damjan. O kakvim se glupostima radi? Požele da se prodere iz sveg glasa i zaustavi ovaj odvratni san, ali trže se iz razmišljanja kada začu mnoštvo koraka koji su se skladno peli se uz stepenice. Senka koja je stajala na vratima ukoči se kao kip, znak da neko, velika senka, možda stiže...

Odjednom se u sobi nalazilo nekoliko ljudi, više od petoro, kako je nazirao Damjan kroz prigušeni mrak. Velika senka stajala je naspram njega, a ostale u redu sa jedne i druge strane. Na njega niko baš niko nije obraćao pažnju, kao da ne postoji, ili - kao da svi znaju da je tu, ali im je beznačajan, nevažan. Velika senka započe da govori, podižući glas do nekog staklenog tona od kojeg se ledi krv. Govorio je nerazumljivim jezikom. Da li je čitao, naređivao ili - već bilo šta, svi su ukočeno stajali, hipnotisani, u transu, a Alekseja nije bilo, njegovo lice nije se naziralo ispod bilo koje kapuljače,odore, ne on nije tuuuuuuu... Velika senka je i dalje govorila, glas je postajao jeziviji. Damjan ni jednu jedinu reč nije razumeo, ali je osećao prevaru, laž...

Nečiji glas skoro kriknu tako prodorno da se senke uskomešaše... Odzvanjalo je lažžžžžžž, veeeelika laaažžžžžžž...