Iskreno voleti Kucu

U ljudskom je bitisanja voleti i biti voljen. Tako bar kažu oni što napisaše grdne knjige. Postavlja se pitanje, da li to oni zbore iz iskustva ili im je jednostavno tako dunulo?! Dobro, kada malo bolje razmislim voleti danas nije teško, naročito ako to potkrepe činjenice: luksuzni automobili, skupa putovanja, još skuplji provodi i abnormalno skupe sise.

Šetam usnulom ulicom beogradskog asfalta. Ispred mene staje crveni porše, tako jarko crven da sam u tom mraku samo njega i primetio. Zaista me je očarao ali ta čar brzo me je prošla. Otvara se prozor na suvozačevom mestu, a prizor nesvakidašnji. Zapanjen pogledah u tu babunovu guzicu pre nego shvatih da su to nečije usne. Prosto sam siguran da su to usne a ne nečija zadnjica (u ovom slučaju pomenute životinje) jer nešto prozbori a ne pusti nekakve izduvne gasove.

Nisam ništa razgovetno čuo a već je usledio naredni šok jer ugledah grudi koje su bile poput otvorenih vazdušnih jastuka u tom luksuznom automobilu. Nisam dolazio sebi sigurno neki minut dok se ne razdra gospodin ili bolje reći čikica koji je upravljao ovom skalamerijom. Oprostite, čikica je upravljao i stvorom i skalamerijom, sasvim sam siguran. Drskim glasom me je upitao gde se nalazi obližnja ulica, a moj pogled je ipak bio usmeren u nju,njega, to, ono... Ne znam šta je ali liči da je nekada bilo, bila...devojka.

No, vratimo se mom odgovoru, i pitanju dotičnog sedog i zadriglog čikice. Tačnije, moj odgovor ih je usmerio na prvu ulicu desno, ali moje oči još uvek su bile usmerene ka uzavrelim usnama i nateklim grudima. Bio sam zabrinut, a u sekundi su mi navirala pitanja: šta li joj se desilo, da je nisu nekakvi obadi poboli, da se nije sasvim slučajno saplela kada je ovom čikici donosila lek za srce ili pritisak???

Ipak, ništa ne pitah. Ona ga nazva Kucom ili Mecom i sva moja sekiracija momentalno prestade. Sve mi beše jasno! Ljubav ne zna za granice! A o ukusima je neprihvatljivo raspravljati... Nego, dobar beše onaj Porše.

Predrag Balanesković