Ispovest bolesnika

Sahranio sam živog čoveka upravo u vozu. Gledao sam spuštanje i slušao opelo. Pokopan je uz zvuke lokomotive. Sahrani je prisustvovalo svega nekoliko ljudi, ali nisu obraćali pažnju na dešavanje. Moglo bi se reći da je prošlo poprilično tiho. Skladno tome nosio sam crninu i predosetio da će ovaj dan doći. Sudija kaže da nisam kriv. Neću ležati na robiji zbog pređašnjih godina torture koju sam osetio na svojoj koži. Kaže da je ovo bio jedini ishod i da ću biti pohvaljen za dobro delo. Nagrada je slobodne misli i odsustvo straha kao i nemogućnost bolesti kao što su: šizofrenija, nesreća i tuga. Konsultovao sam se i sa Frojdom, u njegovim knjigama nisam našao razloge ubistva. Na tim stranicama nema moje dijagnoze. Verovatno samo zatvaram jednu eru, i prisustvujem širem prostoru za nesto dobro. Takođe, upravo sam i porodio sebe. U trenutku pokopa pomogao sam sebi da se rodi najlepše dete na svetu. Satkano od želje za pronalaskom lepote u svetu, za istraživanjem, za razumevanjem, za davanjem, za pomaganjem, za rastom. Ispovest pišem iz postelje u bolnici u koju sam doveden radi odmora. Posle pretrpljenog napora moram da se odmorim. Doktori kažu da je telo preživelo traumatične momente koje su ostavile posledice i, ako se ne odmorim, postoje šanse da ostanu trajni ožiljci na koži. Koža nema toliku sposobnost regeneracije jer su posekotine zadobijene više puta ali na istim mestima. Redovan san, pojačana ishrana i šetnja će pomoći jačanju imuniteta. Dijagnoza lekara je oporavak u roku kraćem od očekivanog. Savet  je da se čuvam ovakvih zamaranja i čim osetim tegobe, u buducnosti, odmah da se javim u ovo odeljenje za negu ljudi. Za ostatke u vozu ne treba da se brinem, smeće izbacuju nakon svake vožnje, to je do sada već moralo biti sređeno.