Jagode u snegu

U tvome imenu sneg u sred junske večeri. One kada je Beograd svačiji, kada svi dođu slikati se ispred Pobednika. Gutljaj kapućina, pena na rubu usana i osmeh koji govori sve jezike prisutnih turista. Upijah kapi kapljica znoja na tvom licu. Dodirivah u mislima prste, koji su onako grofovski držali kartu pića, terajući od sebe dosadne komarce. Oni piju tvoj krv...! Objavljujem rat celom rodu. Ma kakvi, objavljujem rat celoj vrsti. Nikad nespretniji ne bejah nego tada. Cigaretu sam palio iz treće. Prolivao kafu po tacni. Vrteo tvoju šnalu po rukama. Bio sam uvo. Nos. Srce. Sve sam bio u tom trenutku. Sve osim nadmenog čoveka, punog sebe i razuma.

A kako sam pre toga nonšalantno osvajao. Ulazio u srca, živote, stanove, krevete. Manji od zrna grožđa, graška, maka. To veče sam bio zrno ispunjeno tvojom pojavom. Očima koje su me sekle ko lubenicu. Bože, kakve li suze teku iz tih očiju? Da li teku? Kada? Za kim?

 Mogla si da pričaš o bilo čemu. Ne bih koristio trepavice. A pričala si o svojim strastima, ritualima, sreći. Osetih se kao u školskoj klupi, onako čistog srca očaran autoritetom. Gde je onaj zavodnik, srcelomac i egoista? Možda negde ispod stola, u tvojoj tašni, u kosi. Srami se da izađe. Strah ga je. Zna da bi ga slamkom probola kao sapunice mehur.

Pažljivo sam joj slušao korake, uzdisaje, otkucaje, dok smo se bližili mestu odakle se vidi sve. Jedan grad, jedno ušće, jedno ostrvo, tri mosta i zvezda. Ona tvoja. Moja. Ona je sijala jače nego ikada. I treptala. Stisak ruke. Miris tvojih ramena. Ruka na leđima. I usne. Ukus jagoda. Onih prvih, s Kalenića.

Nisam želeo da prestane. Nisam hteo da svane. Nisam hteo da zakoračim. Nisam... A svanulo je tmurnije nego ikad i prestalo je. A tek počelo da boli. I zakoračio sam kaldrmom tužnijom od mene. Koračao. Projurio tuda deset godina kasnije...

Prepoznah osmeh na licima dece. Njen je. Onda videh groficinu ruku u nekoj tuđoj. Stranoj. Da li je stiska onako kao ja ono veče? Poželeh se jagoda. Pravac Kalenić!

Radisav Rade Aničić