Jedna od

Ja sam S. i ovo nije depresivna priča.

Kaže pesnik: „Setite se detinjstva, ono je sinonim za mir i bezbrižnost.“

Kažem ja: „Želeo sam samo da odrastem što pre i odem, jer nisam znao šta me je snašlo.“

I nisam, zaista. U vreme dok sam bio bezbrižni dečak, živeli smo lepo. Merilo (u tim godinama) bilo je što sam dobijao poklone svaki dan.

Bez obzira na lep život, sećam se i stalnog nezadovoljstva mojih roditelja i nerviranja oko sitnica – od toga što pada kiša baš danas, do toga što sunce greje baš danas.

Kukali su na druge ljude, ali su im i pomagali. I sada, kada sedim ovde sa svoje 22 godine, opet stajem na njihovu stranu, jer svi ti ljudi kojima su pomagali nestali su kada je bilo teško.

Kako su godine prolazile, a ja rastao, počeo sam da se upoznajem sa svojom porodicom.

Otac, i pored bolesti koju je nasledio od svog oca i pored upozorenja da ni kap alkohola ne sme da završi u njegovom organizmu, postaje alkoholičar i počinje sa fizičkim maltretiranjem majke, i psihičkim – mog brata i mene.

Ali, nije ovo jedna od onih depresivnih priča, posle kojih ćete imati prazan dan.

Majka, od 24 časa, isto toliko negativna, nervozna i spremna da svakog trenutka ode. Razumljivo. Svaka dobra stvar je bila tuđa zasluga, a svaka loša – njena krivica. Nikada nije otišla. Kaže, zbog nas.

Brat, stariji 10 godina, psihički puno drugačiji od mene, jer se predao sistemu, naučio da živi po pravilima i veruje u to kako sreća zapravo nije ni bitna.

I na kraju ja, najmlađi član porodice, rastrgnut između oca i majke, za koje znam da su me voleli, ali nikako (u toj već četrnaestoj godini) nisam mogao da shvatim zašto se nisu razveli. Bio sam drugačiji od svih njih. Umesto rasprave u kući, slušao bih Mocarta.

Umesto razmišljanja o materijalnom, razmišljao sam o umetnosti. Umesto tugovanja za izgubljenim, tragao sam za neotkrivenim.

Vremenom, posao koji je dobro išao, sada je propao. Upali smo u dugove, a otac u velike probleme sa zdravljem. Brat je otišao dalje, zajedno sa sistemom, i postao ponos porodice, iako bled i duboko nesrećan.

Ja sam ostao sa njima do kraja svoje srednje škole.

Sećam se kapi krvi na stepenicama ispred ulaznih vrata i mirisa alkohola u vazduhu.

Psihičkа torturа, ali i ljubav koju sam dobijao od njih, učinile su da dobijem sociјalnu anksioznost i upadnem u duboku depresiju kada sam napunio 20.

Moj psihijatar ima običaj da kaže kako sam srećnik jer barem znam odakle je poteklo sve to što se dešava u mojoj glavi.

Ja imam običaj da mu odgovorim kako ne znam gde mi je glava.

Počeo sam da promatram svoj um, da se trudim da nađem pozitivno u svemu, ma koliko mi se realnost činila ogavnom. Počeo sam da radim na sebi i naterao sebe da isprobam apsolutno sve što bi me moglo izbaviti iz psihičkog stanja u kom sam se nalazio.

To je bio prvi put da sam istrajao u nečemu.

***

Danas, dve godine kasnije, nisam odrastao, priznajem. Čak se sebi činim mlađim nego kad sam bio dete. Vazda su ovi pesnici bili u pravu kada su veličali detinjstvo.

I dalje posećujem psihijatra, ali samo zato jer smo ostali dobri prijatelji.

Moji su srećni, kažu kako žive u najboljim godinama.

Ja sam naučio da volim, da zagrlim i pružim ruku.

Moja empatija je počela da mi prija, a ja da prijam ljudima.

Šta se desilo u poslednje dve godine pa se sve najednom promenilo, ne znam.

Znam samo da je ovo priča jednog S. koji je prerano odrastao i znam da ovo nikako nije jedna od onih depresivnih priča od kojih će ti dan biti prazan.

Ovo je samo jedna od priča koja je slična tvojoj, njegovoj ili njenoj. Ili tek podseća.

Ovo je samo delić stvarnosti koju možeš ulepšati ako sebi dozvoliš luksuz da bezbrižno hodaš kroz život i da pred svakim izazovom promrmljaš „Fuck that“ i pokloniš se sebi.

Milica Janjić