Kako je nestala Feniks

Posmatrala je svoje beživotno telo ispod sebe. Bila je lepa, činilo joj se. Nage butine još uvek boje karamele i mesto gde se završava vrat a počinje rame koje je imalo savršen luk, kao nacrtan, budilo je leptiriće u stomaku, čak i u ovom nesrećnom slučaju. Nekoliko trenutaka se divila sebi kao da posmatra stranicu iz nekog magazina. Šteta. Opet je morala da umre. To je bilo četvrti put za poslednje tri godine. I svaki put bi pomislila da je konačno pronašla utočište. Telo otporno na nedostatke zemaljskog sveta. I svaki put je grešila. U proceni sebe. U proceni drugih. U davanju. U uzimanju.

Počeli su da se skupljaju oko nje. Kao na premotanom filmu, istim redosledom. Ljudi zarobljeni u telima prolaznika, ljudi zarobljeni u telima policajaca, ljudi zarobljeni u telima lekara... Premnogo ljudi, premalo razuma. Zar ne vide rupu u levoj slepoočnici? Zašto se i dalje trude da je vrate u taj svet prepun lažnih odela? Zar toliko ne razumeju da je otišla jer je tako htela i da se neće vratiti, jer tako hoće i može? Ionako će prestati sa pokušajima vrlo brzo. Sačekaće.

Ovo će biti poslednje rađanje. Odlučila je. Nije se bojala umiranja. Nije čak ni bolelo, osim možda prvog puta. Naprotiv, umiranje je tako olakšavajuće. Kao kada bi Sizifu uzeli kamen i razbili ga na komade, kao kada bi Pandora progutala kutiju, pa bi se cela našla u njenoj utrobi, a ne obrnuto, kao kada bi pustili čamac koji se lomi o stenu da već jednom potone i nađe mir u dubinama mraka. Kao tren pre nego da zaspiš, spokojan i beskrajno zadovoljan položajem tela na dušeku. Rađanje je problem. To boli. Kao sve strele da se u istom momentu zariju u isto mesto u centar bića. Kao da se misao razbije u najsitnije komade i pod naletom eksplozije razleti po čitavom kosmosu. Kao prva neuzvraćena ljubav. Kao poslednje razočarenje. Rađanje je početak i kraj jednog života u novom početku. Svi životi u jednom trenutku. Svi trenuci u jenom udahu vazduha. Ko izdrži rađanje, taj može svet da ponese na svojim leđima. To je ispit. A smrt, smrt je zvono za kraj časa. Odmor.

-Novorođena Ja neće nikada umreti. Naučila sam sve lekcije. Idem da ostanem zauvek.

Bio je to jedan jako dug život. Toliko dug da ga još ljudska vrsta nije upoznala. Imala je sve kečeve u rukavu, sve zamke u prstima i sva rešenja u glavi. Bila je savršena. I nije umrla strašno dugo, nezamislivo dugo. I kada bi u pojedinim trenucima pomislila da neće uspeti, nalet negativne energije brzo bi je napuštao i vraćala bi se zadovoljna svom dugo planiranom životu. Nikada je ništa nije zabolelo, nikada nije zaplakala, nikada se nije naljutila ni rastužila. Živela je potpuno izolovana od svih pošasti zemlje. Ostali ljudi su joj se divili i obožavali je u isto vreme. Postala je živo božanstvo. Totem. Cilj.

Poslednjeg dana svog savršenog života, kada je telo već počelo da je izdaje, mladu devojčicu koju je majka poslala kod nje na učenje pozvala je rukom, jer ni glasa više nije imala. Devojčica je ponela sa sobom olovku i papir, znajući da jedino tako komunicira već duže vreme, ali joj ovog puta oni nisu bili potrebni. Privila je maleno stvorenje na grudi i počela joj govoriti dahom.

-Ja se više neću rađati. Uspela sam da odživim svoj savršeni život i kosmos će me konačno uzeti u svoje krilo zauvek. Živela sam mnogo života i naučila mnogo toga. Ovo mi je bio konačni cilj. I ostvarenje će me zauvek izbrisati sa zemlje. Pričala sam ti mnogoi naučila mnogo veština. Na kraju ti poklanjam jednu tajnu. To je istina o postojanju samom. Dobro je zapamti. Bolje nego sve ostalo što si do sada čula od mene. Čovek se rađa da bi umirao i umire da bi se rađao. Smisao je put, ne odredište. Dok putuje živ je, dok pada ustajaće, dok umire rađaće se. To je savršenstvo. Sve mane i vrline zajedno, svi anđeli ruku pod ruku sa svim đavolima. Leva suza od tuge, a desna od sreće. Dva oka, dve ruke i dva srca. Uvek su dva. To je suština života. Kad jedno ostane samo, bilo koje jedno, nestaje. Zauvek.

To je bio njen poslednji dah. Na krevetu je ostao samo pepeo.

Devojčica je pokucala na vrata svoje kuće. Majka je, ugledavši je na pragu, zajecala:

-Gde je Feniks?

-Otišla je. Zauvek. Rekla je devojčica i poljubila majci ruku.