Kamenčići (četvrti deo)

Propadao je kroz vodu, radoznalo gledajući igru senki, koja je podelila more nekako rešetkasto. Evo, kroz jedan od tih kvadratića, mogao je da otkrije kako izgleda svet ispod uzburkane površine plavičaste tečnosti. Osećaj je bio prijatan, on se prevrtao, ljuljuškao, valjuškao, zbog miline koja ga je svog obuzela, nije bio siguran da li je u morskoj ili plodovoj vodi.

Taman se navikao na bebeće blaženstvo nežnog razmazivanja po prostoru, počela je da mu svetluca unutrašnjost kapaka, što je nagoveštavalo eminentnost budjenja iz duboke nesvesti. Koža na vratu mu se naježila, vene su se skupile i usukale, organizam se podsvesno spremao na neku novu situaciju. I odjednom, niotkuda, pojaviše se dve užarene kugle, koje se, odmah zatim, stopiše u jednu, prilično impozantnu... Naglo mu se otvoriše kapci i postade svestan, mada još uvek konfuzno, da leži na pločicama, opružen koliko je dugačak. Boleo ga je lakat, koleno, cela desna strana mu je pulsirala od bola. Sav je bio ugruvan i na mestima pocepan. Neko biće, uokvireno crnim kovrdžama koje su plamtele, bilo je nagnuto nad njegovom glavom. Biće je mirisalo na mešavinu najfinijeg parfema, citrusa, peperminta i neskafe. "Mmmm... Kako bi mu rado prijala šolja rashladjenog nesa", pomisli, polako dolazeći svesti. Od jutros ništa u usta nije stavio, što je potpuni apsurd, ako se ima u vidu da je u radijusu od desetine metara unaokolo bilo svakojakih đakonija i osvežavajućih napitaka. Bar kod njega hrane ima u izobilju! "To biće je...žensko!", lucidno je primetio, kako su se slike postepeno izoštravale.

Osoba, nagnuta nad njim, mu se unela u lice i plitko uzdahnula. Iza siluete zabrinute žene su blještale sve moguće sijalice i lampioni. "Aha", racionalni deo njegovog ošamućenog i kontuzovanog detektora stvarnosti, pravilno je zaključio, "Struja je, znači, ipak došla. Pa da ...", nasmeja se u sebi, osmotrivši ženu malo bolje. Ipak to nije onozemaljsko biće sa plamenom kosom, već, hm, mirisna i reklo bi se, saosećajna žena. Nikakva Lestrigonka, ni Kiklop, ni besni Posejdon...

S' obzirom da je Nikova mašta bila poput čudovišta, koje je on (na oko, uspešno) pripitomljavao godinama, čak držao na kratkom lancu, nestanak struje, opšti potop i kataklizma, onesvešćivanje ispred nogu jedne neznanke, ma sve se to nekako lepo uklopilo u njegovom pristojonom, uvrnutom i nadasve, sanjarskim mozgu. Ceo život čeka da svoje bisage napuni slonovačom, amberom i svakojakim ljudskim blagom. Jedna mala, uplašena, razbludna misao je provirila odnegde u momentu, kada mu je žena pružila skoro dečiju šaku, da se pridigne. Dodir njenih prstiju ga je zažario, poput koprive. "Šta se ovde dešava?", zakukao je u sebi, osetivši se kao ubogi nesrećni prosjak, bez i jedne krpice na sebi.

Nastaviće se...