Karneval

Karneval je zabava bez mesa. Igra duše.

Telo (zatočenik odbegle krvi) je suvišno. To je potraga za identitetom, bežanje iz zatvora, od sebe, iz kuluka sopstvenih nadanja. Vreme kad slabašni razum mora da pruži ruku sveznajućoj mašti. 

Učestvuju svi oni koje stvarnost razoružava, jer stalno očekuju nešto više od onoga što doživljavaju. Ljudi zapravo vape za novim stvarnostima, jer se guše u zatečenoj.

Nisam još imao prilike da upoznam normalnog čoveka koji bi bio toliko hrabar ili pametan da proživi svoj život sam za sebe, bez telefona, bez adrese, bez kredita, bez obaveza i automobila: bez predrasuda. Samo s verom u boga i sebe. Na sve strane čekirani letovi, kreditne kartice, bukirani hoteli, nervozna lica, psovke i lažni bogovi. Čuje se škripa ljudskog srca koje kuca kao moralni mehanizam u sakou. Život više liči na treperenje živaca nego na smelost razuma koji gleda u bezbojno ništavilo. Nisam ni ja mnogo bolji, ali se bar ne pretvaram. I nisam morao doći u Veneciju da bih to shvatio. Ne tražim zavičaj, znam odakle sam, tražim samog sebe.

Ovde sam:

Da bih sebe protumačio, jer venecijanska iskustva nisu potrošena.

Da bih pobegao od dosade koja u mojim krajevima traje već mnogo praznih decenija.

Da bih imao sa čime da izađem pred nesigurna pitanja svojih potomaka (čime da zagolicam njihove ušne školjke, ako ne talasom mašte?).

Poljubac mora ostaviti trag soli na licu inače je izdajnički.

Smisao vidim jedino u svetu koji zamišljam, u stvarnosti, ni malo. 

Lutke od slame plove oko mene, zaboravljajući da je život put od maske do ličnosti. Igra istine. Uvereni kako se karneval završio tragično samo ako vetar odnese njihovu masku. Svaka druga varijanta je smešna. Ljudi se uvek raduju tuđoj nesreći zaboravljajući za kim zvona zvone.

A život čoveka nije drugo nego tihi brodolom.