Klovn

Nešto mi je žao da odem sa zgužvanim pogledom i zaglavljenim rečima u nameri da ne potonem u očaj. Scena je to, treba biti hrabar i odigrati ulogu do kraja. A, tužni su svi odlasci, možda najtužniji nas koji glumimo život, a baš ga iskreno glumimo, dajući drugima pregršt ljubavi i uzimajući od istih još više. Na sceni blješte reflektori i samo nazirem publiku kao talase onog mog voljenog mora. Kao kad me ljubavnik zasipa poljupcima i sve u ritmu, mesecom izazvane, plime i oseke. Hej, volim vas! Ne znam zašto, tako mi je napisano, zapamtila sam, ne mora niko da mi šapne! Mnogo vas volim, skoro kao sebe! Čujem eho! Čujem aplauz i zbog toga plačem. Ne, nije to zbog slave i uzvišenog osećanja da smo jedno veliko celo biće, već zbog patnje i bola umotanih u sjajnu foliju rođendanskog poklona jednog klovna. Ja nisam jedini klovn na svetu koji nema masku, ni šminku, koji je stalno tužan, a sa osmehom na licu. E, gluma je to, publiko moja, zato ste vi tamo, a ja ovde, deli nas iluzija i vera u nju. Ja vas ne vidim u mraku, ali vidim vašu dramu, vi mene vidite jasno jer vam serviram svoju komediju. Čujem smeh i opet aplauz! Hvala, hvala najlepše, publiko moja sa ukusom mora i blagom potonulih lađa! Sve ću to u vama pronaći i uzeti, jer vama to blago ništa ne znači, gledate ga kao bezvrednu, nepotrebnu masu zarđalih oblika, deformisane forme, zaraslu trulež u odeljcima nekada blistavih kabina bogatih avanturista. Ronim ja tako u sazvežđu raspuklih srca, skupljam te krvave suze nesrećno zaljubljenih. Umivam vam lica, draga publiko! Otvaram vam oči! Samo se vi smejte, tako mi je drago da vas vidim nasmejane! A znate li vi kako sam ja odlučila da budem klovn? Ne znate? Sad ću vam ispričati...

Bila sam mala, bela kao pahulja, romantična i plačna od rođenja. Jednoga dana moj otac, lovac, donese srnu. Hajde sada što smo se hranili tako, pa smo jeli divljač i nije mi bilo strašno videti te najlepše oči na svetu koje se klate u ritmu zidnog sata na malenoj obešenoj glavi i dugačkom vratu i sve tako preko očevog ramena, nego, ono malo lane koje je trčkaralo za ubijenom majkom me očaralo. Ne znam kako da opišem taj osećaj užasa i sreće, bola i lepote. Celoga života sam se osećala kao to lane. Da, prepoznala sam se u njemu, u naivnoj razigranosti te duše iako trčkara za ubicom njegove majke. Ali, šta za to mari čisto srce? Ono voli, traži ljubav i ljubav daje! A, ljubav ubijaju, zar ne? Pa šta, ono razdragano voli! Ljubav brane? Njoj ne mogu. Ljubav preziru? Ono ne zna šta je to prezir, da nije, ipak, to neka vrsta ljubavi? I tako sam pripitomila to lane i postala deo njegove ljubavi i ono je postalo deo mene. Učila sam šta je spontanost, iskrenost, otvorenost, poverenje...Lane mi je uzvraćalo sto puta više od svega što sam mu ja davala, ono što se srcem daje. I jednog dana ga je neki lovac, nije moj otac, ustrelio dok je slobodno skakutao na ivici šume. Čula sam pucanj i srce mi je puklo. Tu ranu nikada nisam mogla da zacelim. Od tada nisam čovek nego klovn. Glumim da bih živela. Zabavljam da bih nesmetano pljačkala vaše srce i krala vam otrov iz duše. I na kraju, poštovana publiko, prosipam sebe pred vaše noge u nadi da nećete poželeti nikada, ničije lane da ubijete, vi, žedni, gladni! Dajem vam sebe da se zasitite i oprostite mi što sam još tako ranjiva i plačem za svakim, ubijenim prelepim srnećim očima, jer ne vidite zapravo sebe u njima kao što vas ja tako jasno vidim u njima! Aplauz!