Koleno

Bio je to jedan uobičajeni dan. Ustao sam na levu nogu i poželeo da sam neko drugi. Ono što (takođe uobičajeno) poželim pred spavanje ili čim se probudim. I to, da sam neko drugi, mi uvek uspeva. U snovima, koje naručujem od noći. Ujutru je sasvim drugačije. Tada sam - samo ja. Prepušten sebi, u neizdrživoj mučnini postojanja. Tada ne uspeva. Ništa. Sem onog osmeha koji mi se radi reda, onako, pojavi iz ogledala i poželi da mi dan ne bude gori od prethodnog. Umivanjem ga operem. Kada ga pogledam ponovo (to ogledalo), više ga nema (tog osmeha). Ostale su bore, podočnjaci i ono između njih. Ono što se nekada zvalo - pogled.

Nedeljama nisam progovorio ni reč. Možda po neku psovku naglas izgovorenu sebi, nakon iskipele kafe na ringli, ispuštene upaljene cigarete na tepih, potrošenog toalet papira, dok sedim na klozetskoj šolji gledajući u karton na kojem je bio namotan. Mnoge stvari mi godinama ne idu od ruke. Ruke. Nekada sam ih koristio za slikanje, sviranje, pisanje, maženje ženskih tela koja su se povijala i pre nego što bi ih dodirnuo. Danas. Koristim ih za... ne znam ni sam za šta? Da namestim jastuk za pripremu novih snova. To je možda nešto najkorisnije čemu služe.

Izašao sam posle nekoliko dana iz stana da kupim ono najosnovnije što mi je neophodno za ovo što se zove život. Uključujući i toalet papir. Hodom gubitnika, položajem glave na ramenima poput onakve kakva visi sa neke omče iznad prevrnute stolice, ugledam - Nju. Stajala je pored prodavnice i razgovarala telefonom. Zaustavio sam se na desetak metara od mesta koje je dodirivala stopalima, zapalio cigaretu, pogledao na sat glumeći da čekam nekog. Posmatrao sam je diveći se svoj njenoj suprotnosti u odnosu na ono što je ostalo od mene. Od pȏla do svega ostalog. Lepote, stava, samopouzdanja... Žena, kojoj ne mogu da se odrede godine. Žena, kojoj ni bi trebalo ni da se određuju. Nevažne su. Deset godina mlađa od mene. Deset godina starija. Nebitno. Tlo pod nogama mi je zadrhtalo. Mislim da je Zemlja prestala da se okreće. Da, sigurno je prestala da se okreće. Mada se sve u meni vrtelo. Onda me je pogledala. Tada sam bio siguran u sve što sam malo pre pomislio. Nasmejao sam se. Ne kao svako jutro pred ogledalom, već onako... kao nekad. I baš taj osmeh koji se stvorio, ispeglao mi je bore na čelu, uvukao podočnjake negde unutar kože, vratio boju na lice, aktivirao čulo dodira u prstima iako su oni trenutno držali samo jedan običan filter cigarete, izbistrio pogled, presložio moždane vijuge. Pregršt nota mi je prolazilo kroz glavu. Rečenice koje nisam nikada mogao da pronađem, a zbog kojih sam odavno prestao da pišem... I one su sada bile tu. Buduće slike na platnu... Sve se mešalo, ali sve je bilo savršeno na svom mestu.

Premestila je tašnu sa kuka na butinu. Blago izvila stopalo, dodirujući zemlju samo prstima. Zemlju, koja je istog momenta vapila za ostatkom tabana, koji je za trenutak bio podignut. Takav položaj desne noge joj je pomogao da lakše vrati telefon tamo odakle ga je uzela. Haljina se malo podigla, a ja sam se pravio da ne gledam. Ona je znala da sve vidim i svojim kolenom mi je to dala do znanja. Nisam znao da taj deo ženskog tela može da bude tako magičan. Ne erotičan, već sveobuhvatan. Sve što postoji i što je ikada postojalo, nalazilo se sada tu. U njemu. U njenom kolenu. Ništa nije nedostajalo. Dugo se mučila sa pregradom u tašni. Rekao bih namerno. I rekao bih da me je sve vreme gledala preko naočara. Pognute glave, kao da gleda dole. Više se nisam trudio da moj pogled bude neprimećen. Nije me bilo briga. Nakon moje odluke i nepostojećeg koraka koji sam hteo da napravim, prizor je nestao. Haljina je zalepršala, ona je zamakla iza ugla, a Zemlja je ponovo počela da se okreće oko svoje ose. Zaboravio sam da sam krenuo u prodavnicu. Vratio sam se kući, zategao platno, povukao stotinak linija po njemu, ispisao gomilu nota i pronašao folder u laptopu sa davno započetim romanom.

Znam da sada, nekoliko godina posle trenutka kada sam ugledao geometrijsku nesavršenost te njene polulopte koja mi se nudila tog dana, ona negde na svom zidu ima jednu od mojih slika, da je svakodnevno gleda, dok sluša moju muziku i čita moju knjigu. Znam da se prepoznala u svakom potezu kista, u svakoj noti, u svakoj rečenici. Znam da razmišlja o meni kad god se probudi, presvlači, tušira... Kada ga umiva, maže kremom, ugleda u ogledalu... Kada ga dodiruje ili kada ga dodiruje neko drugi. To moje - njeno... koleno.

A ja... Pomerio sam krevet. Nije više tamo gde se nalazio godinama. Prislonjen je uz drugi zid, od kojeg je nemoguće ustati... Na levu nogu. 

Goran Stojičić