Košulja

Baba je u kući mučila muku sa izgubljenim dugmetom dedine košulje. Deda je sutra morao da ide na neki skup, a nije imalo smisla da se tamo pojavi razdrljan. Problemi su se nizali. Prvo je trebalo pronaći dugme koje će ličiti na ostalu dugmad na košulji, zatim, kada je najmanje različito pronašla, trebalo je ubaciti konac u njega i ušiti ga. To je već spadalo u kategoriju nemogućeg. Baba je, u početku, za svoju nemoć krivila lošu dioptriju, zatim doktora koji joj je tu dioptriju propisao, na kraju je svoj gnev osula po dedi i sutrašnjem „tobože važnom seoskom skupu.“
Deda je za to vreme sedeo ispod ambara koji već dugo godina služi isključivo da se ispod njega sedi. Bez kukuruza u sebi, nije bio primamljiv ni pacovima ni golubovima. Ambar je jedini stanodavac bio vetru i dedinim mislima koji su se,, poput pomenutog vetra, kovitlale unaokolo. Iako nikada nije zapalio duvan, poželeo je to sada da uradi. Misli nekako dobiju na značaju kada se rađaju dok se ispušta dim iz masivne, drvene lule, pomislio je deda.
Ispeglana košulja okačena je na ofinger. Ofinger je okačen na otvoreno krilo prozora. Iako je deda nazivao novom košuljom, koja se oblačila samo u specijalnim prilikama, košulja je bila daleko od nove, ali je bila najnovija koju je imao. Stara svega pet godina. Kada imaš pozamašan broj godina, a život proleti za tili čas, onda je košulja od pet godina sasvim nova. Tako razmišljaš kada nemaš novca da kupuješ garderobu.
Važni seoski skup održao se ispred mesne zajednice. Onaj koji ga je sazvao, popeo sam na prag ove ustanove koja je stara više od veka i obratio se okupljenima koji su bili prisutni u velikom broju, za ovo selo. Njih dvadesetak. Cilj okupljanja bilo je postavljanje ulične rasvete. Gradska opština je bila spremna da pomogne ali to nije bilo dovoljno. Morali su samostalno da sakupe još novca. Dok je pripremljen govor trajao iz mase se moglo čuti i negodovanje i odobranje a samim tim i rasprava. Govornik bi sačekao da ona prođe i nastavljao bi da ih uverava.
-A šta će meni ulična svetlost?! – povika čovek koji je sedeo sa strane na starom panju. Ja gotovo da ni po danu ne vidim, a dok sam video i noću sam se dobro snalazio. Kod doktora ne idem a znate li zašto? Nemam novaca! Nemam ni šta da obučem da bih otišao, sramota bi me bilo! Pomogao bih ja vama da vidite noću, ali sam nemoćan i sebi da pomognem!
Usledila je tišina od par trenutaka pre nego što se rasprava nastavila, a da niko prethodno nije odgovorio ovom poluslepom čoveku.
Deda u novoj košulji sa taze prišivenim dugmetom se izvukao iz ove mase i prišao je čoveku koji je ostao uskraćen za odgovor. Držao je jednu ruku na njegovom ramenu, slušajući još neko vreme raspravu svojih komšija. Skinuo je svoju košulju i njom je ogrnuo čoveka koji je sedeo na panju.
-Evo, da obučeš sutra. Idem sa tobom kod doktora. Idemo rano ujutru, prošaputa deda pre nego što je napustio ovaj sumanuti zbor.
Posle tobože važnog seoskog skupa, deda je u majici bez rukava otišao da sedi ispod ambara gde je sa velikim mislima grickao slamku pretvarajući se da je lula duvana.