Kraj

Probudila me je neka neobična buka. Dva velika bagera i nekoliko kamiona, čitavo tuce grlatih radnika u žutim  kombinezonima i neka visoka crvenokosa žena, ispunili su za tili čas moje prostrano dvorište galamom i brundanjem motora.Gledala sam ih u čudu, niko mi od njih nije bio poznat.Reski zvuk testere zaparao je jutarnji mir moje tihe i ušuškane ulice, i na moje zaprepašćenje i užas , prvo su pala stabla kestena kod kapije, pa ukrasno šiblje i jorgovani duž istočne ograde, onda su oborili orah na kraju dvorišta i tri kajsije kod bunara. Jeste, jedna od njih se osušila još pre nekoliko godina, ali druge dve su još uvek rađale, na radost komšijske dece  i roja pčela koji ih je posećivao od prvih cvetova pa do poslednje kapi slatkog soka u prezrelim plodovima. Užasnuto sam gledala kako im krate grane i debla ubacuju u kamion. Čula sam njihov poslednji jecaj, koji kao da je prizvao kišu. Počelo je da sipi iz niskih oblaka, pa su se radnici , psujući, sklonili pod moj veliki trem i zapalili po cigaru. Crvenokosa gospođa u kožnom mantilu je doviknula nešto jednom od njih, sela u neka skupa kola s tamnim staklima i odvezla se prema gradu.Ništa mi nije bilo jasno, sve dok ne čuh razgovor dvojice radnika koji su stali pod moj prozor.

Te davne, 1934. godine, ova je ulica bila samo običan kolski put kojim su seljaci iz okoline dovozili svoju robu na pijacu u čaršiji. Onda je Milivoje Jovanović, poznati gradski trgovac i posednik, rešio da ovde napravi, prvo otkupnu stanicu za rakiju, vino, meso i povrće, a nekoliko godina zatim i malu kućicu za sina koji je  vodio posao . Kupio je od državnih vlasti poveće parče zemlje sa obe strane puta, doveo rašljara koji je pronašao vodu, iskopao bunar, napravio pojila za konje i volove , nekoliko nadstrešnica za zaprege i veliki magacin u koji je skladištio otkupljenu robu. Svom sinu jedincu, Dimitriju, sazidao je malu kućicu s druge strane puta, da bi imao gde da prenoći, ali posle par godina, kad je ovaj rešio da se ženi, doveo je majstore crnotravce i tako sam ja nastala, pred  rat, u jesen, 1939.godine. Dimitrije se oženio Slavkom iz kuće Stevića, okretnom, vrednom i veselom ženicom, koja je ubrzo zasadila svakojako voće i cveće u mom vrtu, i izrodila dvoje divne dece s njim. No, ratne godine nisu ništa dobro donele toj porodici. Mita je jedne noći poginuo u nekom puškaranju u čaršiji, i posle nekoliko nedelja Slavka je preminula od tuge za njim. Decu je uzela na čuvanje njena sestra, a mene su zaključali i ostavili samu.U poratnim godinama, s moje leve i desne strane počele su da niču nove kuće, pa sam tako dobila komšinice raznih građevinskih oblika, i uskoro su se pod moj krov uselile dve porodice nekih oficira. Meni je bilo dobro, opet je dvorište oživelo, deca su se igrala , domaćice su sadile cveće, mirisalo je na život, od prve kafe ujutru do gibanice uveče. Mitina i Slavkina deca nisu dolazila i bilo mi je žao što ih ne viđam, ali, verovala sam da će se vratiti, kad-tad.

Moji privremeni stanovnici su otišli posle desetak godina, i neko vreme opet sam bila sama. Bašta je prilično zarasla u korov i ruže su podivljale, sve dok se jednog proleća nije doselila jedna starija gospođa, proseda, doterana, odmerenih pokreta i divnog glasa. Odmah mi se učinila poznatom, ikad je po zidovima okačila slike  shvatila sam da je to Gordana, Mitina sestra. Ona je posle rata bila neka važna lišnost u vlasti, živela je u prestonici i retko svraćala u rodnu varoš, ali je odškolovala Mitinu decu i izvela ih na put, a njih je taj put odveo u beli svet. Kada je stekla penziju, vratila se u rodno mesto i obnovila bratovljevu kuću, tj. mene. I život mi je opet postao lep i pun događaja, sve dok ona nije jesenas  umrla, posle preloma kuka koji je zaradila padom niz zaleđeno stepenište.

Niko nije dolazio mesecima i katanci na vratima su me boleli, i bila sam željna zvuka razgovora, dečjeg smeha, mirisa vrućih palačinki i punjenih paprika, trebalo mi je vazduha, a nikog nije bilo da otvori bar jedan prozor...Kiša je stala i bageri su zabrundali. Neko od radnika je otključao katanac na ulaznim vratima i počeli su da iznose nameštaj. Bol je bio neizdržljiv. Čupali su mi utrobu, nemilosrdno, ne obazirući se. Nisu im ništa značile ni čipkane zavese ni duborez na toaletnom stočiću koji je pokojna Slavka donela u miraz... Ništa im nije bilo važno ni sveto, a onda je prvi bager prislonio svoju ogromnu njušku na moj istočni zid, i staklo kuhinjskog prozora je vrisnulo...