Kraljev komentar

Direktor Pedagoške akademije bio je izričit u naredbi o oblačenju profesora: novo odelo, čista košulja, čiste cipele, kao i da nastavno osoblje ne širi oko sebe neprijatne mirise. I na poslu i na svakom javnom mestu. A autobus se podvodi pod javno mesto, seoski putevi takođe. Da li je Motina javno mesto? Jeste, ako ćemo pošteno, iako je to planina, tamo su seljaci i čobani, a i oni čine javnost. Jeste i Motina, ali nije baš isto javno mesto kao što je grad. U gradu te svako vidi, pa i na samog direktora naiđeš kad mu se ne nadaš, a ovamo gore su oni koji te poznaju i koji, možda, neće ni primetiti kako si obučen. Ili hoće? Pa možda i prvo to primete, zveri su ti seljaci, sve vide, sve procenjuju, u svemu nesvakidašnjem vide neki naročiti smisao. Tako je razmišljao mladi profesor Momčilo, magistar i već doktorant kome mentori predviđaju lepu budućnost,  i autor stručne knjige koju su svi najpovoljnije ocenili, svečanim i biranim rečima učene glave hvalile, po izlasku iz autobusa i sa prvim koracama uz obronke dobro poznatog i dobro proživljenog kraja.

Cipele su udobne po gradskim ulicama, ali po ovim stazicama nisu baš naklonjene stopalima. I kragna bele košulje se već okvasila znojem i grebe grlo i neku tačkicu na vratu, po sakou pada trunje sa grana, na nogavice se kači čičak svake vrste, od onog veličine pesnice do sitnog kao pirinač. Otkopčao je gornju dugmad na košulji i na rukavima, povremeno šakama poskida ono što je odelo ponelo. Ipak, te nelagodnosti kao da ne primećuje, više se zabavlja upoređivanjem upamćenih slika šume, livada, pašnjaka, puteljaka i staza i izgled koji sada zatiče. Korak mu lak.

Momčilo nije krenuo rodnoj kući, ona je već iza, tamo dole desno, u nekoliko navrata je mogao i da je spazi, plavkastu u plavkastoj daljini. Krenuo je prema vrhu planine, tamo gde su stada i čobani, tamo gde mu je proteklo detinjstvo. On je ovo dugo planirao, mažda čak od odlaska u srednju školu, kada je počeo da zamišlja kako će krenuti jednom da vidi sve to što mu je nekada činilo univerzum, a konačno je odlučio još zimus da Avramu, kralju pastira, pokloni primerak svoje prve knjige.

Na ovim obroncima je Momčilo susreo prvu pravu odgovornost, da brine o stadu, o najvećem bogatstvu porodice, a u toj odgovornosti usmeravao ga je Avram, starešina planine, glavni pastir. On mu je bio i prvi pravi idol. Čini mu se da se više trudio da se dopadne Avramu nego roditeljima. Na kraju, više je vremena sa njim provodio, od njega mu je sve zavisilo, kako će mu se stado napasati, koliko će trčati i slušati zubnu zvonjavu kada se premori, pa i koliko će i kako jesti. Pred Avramom se najpre dokazivao, sećao se koliko mu je bilo važno da ga on ne prekori ili, daleko bilo, da se ne požali na njega. I bio je dobar, pa i bolji od većine drugova, iako kralj to nije jasno pokazavao, ali su svi znali po njegovom držanju o kome kako misli. Iako stariji i od Momčilovih roditelja, on se sa dečurlijom odnosio kao da su mu vršnjaci, kao da su pravi ljudi, a da ga od njih deli samo taj odgovorni, najvažniji položaj na svetu.

Već se čuju jasno zvižduci čobana, a sasvim tiho i zvona na predvodnicima. Momčila opet obuzima razmišljanje o svom odelu i shvata da je ono neprikladno za ovu priliku i plaši se da će uvrediti Avrama, da će on loše misliti o njemu, da će shvatiti da mu njime pokazuje da ga je nadmašio. Biće to nepravedno, jer on samo želi da mu oda počast, da mu se zahvali. Iskreno ga je poštovao.

Avram ga je dočeo kao važnog i dragog gosta. Kao da mu je u kuću došao, odmah je naložio da se posluži osveženje i meze, pa onda i pastirski ručak. Nije se raspitivao ništa, kao da sve zna o tome čime se Momčilo bavi i kako je u gradu. Da nije posluženja i nepoznate dece u ulogama pastira, reklo bi se da je tek nekoliko dana, zbog bolesti, odsustvovao sa planine. Čak se ni na kralju nije primećivalo dvadesetak u međuvremenu nasloženih godina. Jedino se činilo da je na pašnjacima više zelene i manje bele boje, proredila se stada, prva socijalistička petoletka počela je da grabi ovce i čobane. “Petoletka je vuk koga ne bije puška”, pomislio je Momčilo, trudeći se da otkrije gde Avram drži brzometku. Znao je da je tu negde, pri ruci, da uvek može da je potegne, na najmanji pseći znak da se zver šunja.

Avram je ispričao sažetu istoriju Motine koja se odvijala proteklih dvadesetak godina, uglavnom nabrajajući precizno mesta, datume i imena od groma stradalih pastira, jer je ovde grom najredovniji ubica. Ipak, spretno je svoju hroniku okončao veselim temama, svadbama bivših čobana i svojim učešćima u svatovima, a to su bile jedine prilike, ukoliko bi svadba bila negde dalje, kada je napuštao planinu. Napomenuo je da računa i na Momčilove dične svatove, a on je potom, birajući podesan trenutak u razgovoru, ispisao posvetu i predao mu, svečano i ponosno kolikogod je to mogao, svoju prvu knjigu. Avram je primio poklon kao i ono ranije  kada bi mu mali pastir predavao punu torbu pečuraka, sa zadovoljstvom koje se nije videlo, samo što je sada izgovorio drugi tekst i, kao i uvek, istovremeno i sa visine i pokroviteljski:

– A bre, Momčilče, došlo vreme i ti da pišeš knjige!

Kraljeve reči nisu mu izlazile iz glave ni posle više od dva  sata, kada se trudio da svoje odelo dovede u red čekajući da se pojavi autobus koji će ga odvesti nazad u grad. Dok se spuštao prema Moravi, jedino mu je te reči odagnao iz glave odjek puščanog pucnja, kojim ga je sa nekolika kilometra pozdravljao Avram. Ipak,  na trenutak su samo skrajnute, pratile su ga i u autobusu, i narednih dana i narednih godina. One su mu ostale do kraja života, a obavezno su se vraćale kada bi se zbog nekog prividnog uspeha u struci uzgordio u sebi.  

Zoran S. Nikolić