Kroz odsustvo

Zaronila je tvoja djeva u vodu mrke boje. Rastavila je stopalo od zemlje, skinula meke konce trave sa struka, protrljala suvo oko i otišla u dubine. Ostao si da je posmatraš nesigurno, ni uplašeno ni melanholično. Posmatrao si crnu kosu koju grli voda. Osećao si u nozdrvama miris njenog grla, onog udubljenja u kome se skupljaju suze.

Bila je tako nestvarna, sve vreme. Snažna kada oseća da treba i nežna kada ne može drugačije. Čudnovato je bilo sa njom provoditi sva ta proleća i zime, šumske minute i pustinjske godine. Sećanja su se stvarala na mahovini i godovima drveta, sazrevanje na žeđi i pesku. Ljubav u neuhvatljivom međuprostoru.

Stvarao si joj pesme poput trubadura, veličao njene dugačke prste, njen ten, jednu smeđu pegicu ispod levog oka, sve ono što je tako nestvarno bila. Svirao si joj na trepavici, sećaš se? Bio si blizu i bio si bluz. Zato te je volela.

Pomešale su vam se duše u neraspletivoj višedimenzionalnosti. Osećaji su se stopili u jedno, pluća su se proširila, težeći da se čvrsto obuhvate u početku i kraju svega. Misli su počele da plešu poput tonova muzike, tražeći se i oslobađajući u melodiji.

Na usnama ti je spavala i šaputala svoje strahove i snove. Lagao si ponekad da je razumeš. Ali znao si. Znao si sve što jeste, iako ti nikada nije rekla... Znao si da će njen pogled reći više.

„Početku i kraju moj!“ uzviknuo si odjednom, gledajući je kako nestaje na horizontu. „Laura moja, Beatriče, Izolda! Dođi i uzmi moju krv, moje crveno i plavo, moje oči, moje ruke, moj trup, moju jesen i leto, uzmi sve i imaj! Imaj!“

Hladnoća sada već steže njen jezik, unoseći joj crni mulj u telo. Mesec sa neba kaplje. Vetar je umro. Voda je sada volela nju.  

Jasna Rakićević