Krst (deo III)

„Hodanje“ koje je u startu bilo mučno ali obećavajuće, a koje su „očekivani presretači“ učinili mračnijim, ne otkrivajući ili čineći išta novo ili vredno razmišljanja, Hodač je pokušavao da anulira, pa kako mu to nije polazilo za rukom, kao i negacija toga da su njegova dva usputna „prijatelja“ sastavni delovi njegovog „hoću“, zgrabio je svoju čuturu i počeo gutati iz nje, na silu i sa namerom da zatrpa i umiri svoje nehotične misli i regeneriše svoja istinska osećanja, izazvavši povraćanje, moždani spin i „tamni oblak“ onoga što je upravo napuštao.

- Volim ih, ali nazad, sve i da hoću, ne mogu - glasno je mislio Hodač izgovarajući nesređene misli, - jer, šta god izgovorio i ma kako se ponašao, oni mi neće oprostiti ništa. Slabe su moje priče naspram svega onoga što ih je uzelo u čeljust i žvaće ih. A jer su moje priče jake i daleke, neće mi oprostiti njihovu snagu i nedostupnost, ni to što sam se usudio da se uzdignem iznad njih nečim što ne mogu da opipaju, što im ne pravi lepe kuće u kojima treba da okončaju, niti daje povoda za veselje uprkos nesrećama koje ih snalaze, dok se smrt igra njihovim životima iznenađujući ih baš onda kada misle da najviše mogu i treba da čine, kada se razmnožavaju i kada ih ta puzajuća smrt kao neizostavna komponenta života, a ne njihova izmaštana sreća, iznenadi na pola ili pri kraju izmaštanog puta. Sami sebi spravljaju krstove i raspinju se na njih, pa i kada koji od njih umakne, kasnije moli da ga pribiju na krst, da mu ne bi zamerili na nekakvom „ništavnom sopstvu“. Na veliku nesreću i žalost, neki drugi, gotovo isti kao oni samo malo mudriji, duboko i davno su „ukucali eksere“ u fundament postojanja, i kako bi se oni koje napustih, tome mogli usprotiviti, bez vođe, bez gospodara, kada sami ne mogu i kada svaki vođa uživa i postoji zahvaljujući nemoći potčinjenih, uživajući u njoj do maksimuma devastacije čitavog poretka zahvaljujući kojem i postoji, zarad upisivanja u istoriju nekakvog jadnog naroda ili države čije individue su bile potrošni materijal za njegov uspon i...- zdušno i glasnomisleno je propovedao Hodač dok su ga obrisi blasfemičnih prikaza prekidali, prožimajući strahom i gađenjem, njegovu svest i telo koje je on odavno naučio posmatrati kao sastavni deo svekolikog postojanja svega, do poslednjeg zrnceta prašine...- Dugo sam u samoći radio na slobodi svog duha, duše i svih njihovih misli pratilja, da sam postao divljak za one „sređene i civilizovane“ koje upravo napuštam, uz beznačajnu empatiju i sa Melanholijom, mojom starom prijateljicom i muzom zahvaljujući kojoj su nastala sva vredna dela i bez čijeg uticaja je stvaralac ništa drugo do cirkuska luda i prolazna atrakcija za one koje napuštam...- Ali tada glasnomislenost Hodača prekide kraj puta okončan šumicom u kojoj se isticalo jedno ogromno stablo ispod kojeg je sedeo odnekud poznati starac. Hodač mu zbunjeno i zaprepašćeno priđe, i taman što zausti da nešto upita ili saopšti, starac ga prekide pruživši ruku u kojoj je držao jabuku, ne njemu već negde gore i neodređeno, prozborivši;- znam ko si, znam i zašto si ovde. Čekao sam te dugo i konačno si stigao. Nakon ovoga ćemo nastaviti svoje snove koji su zapravo stvarnost, jer je ekvilibrijum postignut, bar što se tebe i mene tiče.- Reče Starac, a zatim se duboko i prodorno zagleda u oči Hodača, gledajući ga sve dok ovom nisu potekle suze. Starac je na to odmahnuo rukom i zagledao se u veliku knjigu ispred sebe.

- Šta je ovo, Starče?- upita Hodač. - Kakva je ovo šuma i gde je nastavak puta? Ko si ti, i zašto sam zaplakao?-

- Zaplakao si jer si našao ono što si tražio. Našao si sebe. Zar to nije ono na čemu si ceo život radio i što si zaista želeo?-

- Da! Ali gde je moje stvaranje, moja dela, moj put, moja ljubav, moja voljena žena? I gde sam ja? Plašiš me Starče! Nemoj mi reći da...-

- Da! Upravo to ti govorim! Našao si Sebe! Desno od ove šumice je put, put idealista i ideologa koji se ne mire sa ovakvim svetom i životom, i žele da ga promene spremni da sve prinesu na žrtvu zarad svoje ideje! Jednim delom sebe pripadaš tamo! Levo je put asketa, monaha i svih onih koji preziru život ovakav kakav se nudi i povlače se, iako svi oni nisu isti, jer jedni su se povukli zbog zasićenosti životom a drugi zbog lišenosti svega onoga što su želeli a nisu sebi mogli priuštiti. Jednim delom sebe pripadaš tamo! Treći put je taj pravac iz kojeg dolaziš, takozvani „Zemaljski Pakao“. Princip funkcionisanja prema kojem se tamo upravljaju je; „Nije dovoljno samo da ja postignem „uspeh“, ma šta taj pojam podrazumevao, već i da ostali propadnu“! Klanica i kasapljenje, čerečenje, razapinjanje i strašni sud, pa sve ispočetka...Jednim delom pripadaš tamo! Sva tri puta su nerazdvojivi i okreću se oko ovog Stabla Spoznaje i Kreacije pod kojim sedim, koje daje svoje plodove i od kojeg zavise sva tri pomenuta puta, tako da njega možeš shvatati kao četvrti put da bi opštepoznati krst bio celovit, ali pogledaj!- zaćuta starac, vadeći iz nedara nekakav trokraki krst tj. simbol koji je nosio oko vrata, pokazujući ga Hodaču;

- Ovo je „Okrugli Čekić“, a kako je čekić simbol stvaranja i rušenja, kreacije i uništenja, tako je i ovaj „trokraki krst“ simbol ovog Stabla Kreacije i nastanka oko kojeg se vrte i mešaju, njime uslovljeni, sva tri puta koji ga okružuju, devastirani i izmešani zbog svog nesavršenstva, pa se, evo, opet vraćaju u centar koji je ovo stablo,- objašnjavao je Starac ukazujući na prelome tri kraka svog simbola koji su se lomili na desno, pa ka centru oko kojeg se nalazio krug. – Stvaralac mora umeti i rušiti stare vrednosti. A tu su i četiri elementa. Zemlja je to odakle si došao, samouništavanje i vraćanje zemlji neiskorišćene materije. Vatra su idealisti, oni je potpaljuju. Vazduh pripada asketama koji preziru zemlju iščekujući nebesa, iako se oni često mešaju u potpaljivače jer, kao što rekoh, sva tri puta su ulovljeno izmešani i isprepletani. A voda, ona pripada ovom Stablu Spoznaje i Nastanka, kao i Nestanka sva tri puta, jer poplava će uništiti svet kada dostigne kulminaciju svog nesavršenog posrtanja u pogrešnom pravcu i ubeđenju, jer pravaca, kao i ubeđenja, ne bi trebalo da ima...Geneza Nastanka je ovo Drvo, a sve ostalo bi trebalo da je u skladu sa prirodom. Ali nije. Ili možda jeste upravo zato što nije, no to me se ne tiče. A ti, Hodaču, našao si sebe negde u vremenu i prostoru, uprkos vremenu i prostoru! Ja znam ono što ti znaš ali ti ne znaš ono što ja znam, jer čovek sa kojim razgovaraš ima 77 godina a to si ustvari ti za 41 godinu, i nećeš se probuditi iz sna sa pričom o nekakvoj viziji, niti ću ja umreti da bi ti ostao jer, kako rekoh, ovo je van vremena i prostora, i obojica ćemo ostati u ovoj šumi, ovom raju koji ništa ne može uništiti, i znaćemo jedan za drugog, biti svesni našeg postojanja u paralelnim galaksijama i konstantnoj cikličnosti, negde u vremenu...-

- Negde u vremenu...- izgovori Hodač dok je sedeo ispod stabla i mantrao. Na trenutak je zaćutao i zagrizao jabuku koju je, činilo mu se, čitavu večnost držao u ruci, a zatim ispljunuo zalogaj, ispustio jabuku, uzeo u svoju šaku trokraki krst koji mu je visio oko vrata, čvrsto ga stegao, i nastavio da mantra...

Igor Rajović