Kutije zvane dom

Vazduh je bio topao za to doba godine i Viktorija je sa nestrpljenjem otvorila laktovima oba prozora i zatvorenih očiju uživala u mirisu tek rascvetalih maslačaka. Iako su zglobovi boleli više nego obično, na trenutak je utonula lagani dremež, vraćajući se po ko zna koji put sećanjima na vreme kada je još mogla uspravno da se kreće po svom domu.

Kutija u kojoj su živeli bila je sasvim dovoljna za njih četvoro. Nalazila se sa leve strane, treća po redu, sedamnaestog reda, sedamdesetprvog prilaza. Njihovo polje je na sreću bilo ravno i nije imalo nikakav nagib, tako da su stanari okolnih kutija takođe uživali u pravolinijskom bitisanju. Deci su kutije bile sasvim uobičajne veličine, gotovo kao i bilo koja kuća u kojima se nekada živelo. Marko, njen suprug je takođe uživao u prednostima ispravljenih kostiju, s obzirom na to da je bio muškarac, a muškarci nikada nisu prerastali svoje kutije. Jedino su žene bile osuđene na život u veličini koja nije dozvoljavala niti da se iz kutije izađe, niti da se u kutiji usprave. Tako zgrčene provodile su vreme sa svojim ukućanima, apsolutno naučene da i uprkos svojoj veličini, sve kućne zadatke obavljaju s lakoćom. Nije se mogla žaliti na svoju poziciju, jer joj je to bila priroda, tačnije svim ženama iz ovog polja. Sve su živele u kutijama koje su za njih fizički bile premale i u kojima bi godine i godine provele savijene i sklupčane, dok su ostali članovi bili fizički apsolutno odgovarajući za veličinu kutije. Oni su i izlazili iz nje, igrali se po polju, išli na posao u druge, namenski napravljene kutije, vraćali se opet svom domu na obrok ili počinak. Krevetići su im bili taman, stolice taman, prostorije taman. Jedino su žene, čudnom igrom prirode u nekom trenutku počele da rastu do te mere da više nisu bile u stanju da izađu iz kutija, jer bi ih pocepale i uništile pa onda ni ostali njeni stanovnici ne bi više imali gde da žive. A, nijedna žena tako nešto ne bi sebi mogla da oprosti. Njihova najveća sreća, i jedina takođe, ležala je upravo u sreći drugih članova porodice, koliko god da ih je bilo. I nije to bio slučaj samo sa njom. Sve su žene bile zarobljene u svoj milini svog doma, sa svim svojim najvoljenijim. Teško bi se okretale i to samo onda kada bi neki zglob ili neka kost zapretila da će se polomiti od istog zgrčenog položaja. To bi uglavnom radile kada kod kuće nije bilo nikoga, da ih slučajno ne povrede svojim velikim i teškim telima, onda bi se deo po deo, svaki na po par minuta, ispravljale i menjale položaj. Tako su živele žene u tim poljima, na toj zemlji, u tom vremenu. Prihvatale su svoje postojanje kao nužnost, a svoju sudbinu kao nepromenljivu.

Lagala bi Viktorija, kao i bilo koja druga žena, da nije sanjala o tom polju koji je tek kroz prozor gledala. Nebo koje je bilo toliko visoko da bi čak mogla i da skakuće a da ne udari glavom u neki oblak. Ispravljena kolena i kao strela ravna kičma, sloboda koraka koju su pamtile iz detinjstva kada su još bile dovoljno malene da se kreću. To su bili snovi. Ne više ni želje, jer želje bi bile pokretači za ostvarenje, a ovi snovi se nikada ne bi mogli ostvariti. Takva im priroda. Šta se tu može.

S vremena na vreme ipak, našla bi se neka bezosećajna žena koja bi verovatno pod silinom bola savijenog tela, trgla svoju kutiju i za tren oka, ispravljena, pretrčala polje, dok se ne bi izgubio i poslednji leteći pramen kose na horizontu. Niko nije znao gde su te žene odlazile. Neki su pričali da bi nakon tek nekoliko koraka padale sa ivice zemlje, neki su govorili da su odlazile u polje koje je imalo tako velike kutije u kojima bi mogle da život provedu uspravljene. Čak su i prepričavali boje i materijale od kojih je bio napravljen sav taj džinovski nameštaj, iako je bilo izvesno da niko nikada nije video takve kutije. Na kraju bi se svakako svi vratili nesrećnoj porodici čiju kutiju bi takva žena razbila na komade svojim izlaskom iz nje. Žalili su ih, tešili, malobrojni bi im čak ponudili i svoju kutiju za život. Pocepane kutije bi lepili i stezali, bojili ponovo i ponovo, nadajući se da će jednom ipak biti cele kao što su bile.  Iako su znali, takve kutije, nikada više ne budu cele.

Zbog svega toga, nijedna žena, koja je svoju decu i muža volela, ne bi se usudila da uradi tako nešto uprkos svom bolu koji podnosi savijena u premaloj kutiji. Osuđivale bi one koje su povredile svoje porodice, zgražavale se, prezirale. A potajno, baš svaka od njih, naročito u ovakvim danima kada je vazduh topao pa se da osetiti njegov miris kroz otvorene prozore, sanjarile bi o tom mestu na kome su žene uspravno stojeći, konačno potpuno srećna bića, oslobođena bola i izolovanosti.

Čula je pre neki dan čak i to da nisu samo žene u tim smešnim položajima, da ima i muškaraca koji su tako porasli. Čula je da tu nema pravila i da je jedino tačno to da samo jedna osoba iz kutije može narasti toliko da se zauvek zarobi u svojoj kutiji i da nikako to ne znači da je samo ženama svojstveno to nesrazmerno odrastanje. Pričalo se, ali Viktorija u to nije verovala. Najpre zato što nije imala uvid u druge kutije, a onda i zato što su samo žene viđene kako cepaju i beže kroz polje. Ko će znati šta je prava istina?