Liriko, zatvori mi oči

„Raznela si romantizam u paramparčad“, rekao je.

„Priroda je umnogome neromantična“, odgovorila je.

„Skrećeš od emocija ka razumu“, rekao je.

„Pa kad već mladi ljudi drže mucave monologe, postajem malo sumnjičava“, branila se.

„U samoći je prazno“, dodao je.

„Naspram te brbljive doktorske dece...“, zaustavila se. „Uostalom, šta mogu da pružim od sebe? Stravičnu žestinu svojih doživljaja, i duboku svest o svojim osećanjima… Oštru inteligenciju koja me uništava i nezajažljivu snagu snova kojima se zabavljam u dokolici, to si želeo da čuješ?”

„Ne odričeš se čak ni onih banalnih životnih gestova“, rekao je zamišljeno.

„Po temperamentu sam zapravo prilično tiha, tiha i krotka“, nasmešila se.

„Ali i dalje ne veruješ u liriku“, odgovorio je.

„Ja jesam Lirika“, rekla je, sigurna u sebe. „Ti, pričaš mi o svojim osećanjima?“

„Ove ispovesti, one su moja odricanja“, rekao je.

„U mojoj duši ne postoji nijedan deo koji bi mogao da se napregne“, rekla je.

„Tvojoj duši?“ upitao je.

„Mojoj duši“, odgovorila je.

„Zašto duši, ako ne veruješ u ljubav?“ upitao je.

„Zato što želim da pobegnem od onog što volim. Ropstvo je zakon života, a drugog zakona nema“, zamislila se.

„Ropstvo ne postoji“, rekao je.

„Sloboda ne postoji“, rekla je.

„Ne, sloboda nisi ti. Sloboda nisam ja. Ali, Mi jesmo sloboda“, nasmešio se.

„Kukavička ljubav koju svi gajimo prema slobodi, pravi je pokazatelj težine tereta našeg ropstva”, rekla je.

„Razmisliću“, rekao je.

„Razmisli“, dodala je. „I ne teraj me da poverujem u bajke ili čuda, već me ispiši i udahni, progutaj i sažvaći, kao svako olovno slovo na papiru, ja jesam tvoj život, zbijen u stih, tvoje olakšanje i bol, tvoja samodramatizacija, ironija, zavijena intimnost, prevelika i praznjikava melodija nenapisanog dela... Umoran si od kritike, umoran od proze na metar, zato me živiš, i zato se kriješ“, rekla je naposletku.

Uzeo je hartiju i iscepao na komadiće.  

Jasna Rakićević