Ljubav

Ljubav sam uvek vezivao za osećanje pripadanja, uzajamnog davanja, bezuslovne predaje, nežnosti. Kada predmet tvoje čežnje prestane da bude samo opsesija, ideja, san, nego preraste u razlog za život koji ima opipljiv oblik. Da je određeni san realnost izabranih, shvatio sam kada sam je ugledao kako sedi na klupi u parku, nekako podvojena i usamljena. Sa obamrlim rukama koje su nemarno dodirivale korice neotvorene knjige u krilu, zurila je u prazno. Delovala je … odbačeno. Ne znam zašto sam prvo na to pomislio. Poželeo sam da joj priđem i priupitam nešto. Bilo šta. Osetio sam da bi to ipak bilo skrnavljenje njene tišine. Ali nisam mogao tek tako da prođem i ostavim je prepuštenu ko zna kakvim mislima, samoj sebi. Seo sam na susednu klupu, posmatrao je postrance, trudeći se da ne privučem pažnju. I da sam hteo, ne bi mi uspelo. Bila je potpuno predana nečemu sebi znanom, nepokretna, potpuno tiha. I tako lepa u toj odsutnosti. Pomislio sam da joj se primaknem, prislonim usne uz malenu ušnu školjku i prišapnem da nema razloga za ikakvu brigu. Prigrlio bih je u naručje i silom sopstvene volje ugušio nevidljive uzroke njenih briga. Tada bi se prenula, pomalo uplašena od neznanca koji pokušava da se uvuče u njen ogradjeni prostor. Onda bi videvši da ne postoje nikakve loše namere, zaklopila oči i klonula u moj zagrljaj. Čuo bih kako me preklinje da samo budem blag, razuman, miran, da joj je baš to, i ništa više neophodno. Razumeo sam šta želi. Da pripadne, uzme, preda se, oseti nežnost. Sve neophodno sam imao, jer sam to godinama vredno skupljao i čuvao čekajući jedinstvenu priliku. Nju. Odbačenu koja žudi za zaštitom. Krhku, lomljivu, povređenu. To jeste bio moj san i nisam želeo da tek tako odprhne u ništavilo. To je sigurno bila ljubav koju mi je neko uzvišen, s nekim razlogom predao u ruke. Odlučno sam ustao i lagano joj prišao. Kleknuo sam ispred nje da bi se suočili licem u lice. Prenula se, pogledavši me upitno. Ćutao sam u iščekivanju, ustreptao i malo unervožen od predivnog drhtaja njenih trepavica koje su u delićima sekunde zaklanjale širom otvorene zenice. Iz probudjenog plavetnila u koje me je uvukla poput vrtloga, izbijalo je mnoštvo pitanja na koje sam jedva čekao da odgovorim. Mirisala je na vanilu. Ta predivna aroma mi je dražila nozdrve. Ruka mi je mahinalno krenula ka uvojku kose koji joj je pao preko leve strane lica. Uzmaknula je tiho kriknuvši. Ne znam zašto je bila uplašena ali se ponašala kao životinjica uhvaćena u klopku. Nisam pomislio ništa loše. Samo sam želeo da zarijem svoje žudne usne u njene zamamne višnje i svileni slap na glavi, da je prigrlim, stegnem čvrsto u svoj zagrljaj. Tada se prolomio vrisak koji me potpuno izbacio iz ravnoteže. Posrnuo sam od neočekivanog zvuka i naglog pokreta kojim me odgurnula naglo ustavši. Brzo sam se uspravio i obema rukama dohvatio nešto što dotle nisam ni primetio. Bio je to dugačak šal od svile, obmotan oko njenog tanušnog, nežnog vrata. Njegov dodir i njena neprijatna grimasa na licu mi zategnu mišiće na rukama. Počela je da se otima, grubo me udarajući malim šakama u grudi dok je vrisak postajao još jači, nepodnošljiv. Zategao sam tkaninu svom silom, žmureći, ubrzano gutajući nevidljive knedle koje su me gušile od straha i potrebe da je ućutkam i konačno kažem da sam tu baš zbog onog od čega je pobegla, od onog što joj je neko uskratio. Ona je morala da prestane sa otporom i sasluša moju priču. I da ispriča tu svoju, tužnu, beskrajno tešku koje bih je rasteretio. Sigurno bi se razumeli, shvatili da osim nas ne postoji ništa više. I da konačno čuje da je volim, da sam zauvek tu!

*****

Osvanuo je još jedan dan. Novi dan u nizu mnoštva koji me očekuju u mom novom okruženju. Nije zatvor, jer su neki shvatili da ipak postoje logična objašnjenja. Volim bolničku pižamu, ne smetaju mi ni rešetke. Samo ne podnosim nerazumevanje istine da je za razumevanje ljubavi potrebno samo malo ćutanja.

Ivana Milojković