Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo IV)

Jedne godine, kada je svo sedmoro trebalo da navrši po sedam godina, roditelji su šest dana unapred uređivali i pripremali park za proslavu njihovog zajedničkog rođendana koji je padao na sedmi dan, simbolično i po njihovoj želji. Svi su bili veseli, njihovi roditelji, ostali turisti i kamperi, stanovnici obližnjih kuća, bolničko osoblje, pa čak i pacijenti i vlasnici turističkog centra. Eto, koliko su ta deca pozitivne energije i ljubavi imala u sebi i budila je u drugima, da je ceo ovaj kraj tih dana bio u euforiji zbog pripremanja njihovog slavlja. Sve je bilo u tolikom veselju i radosti da ni za kakvu brigu nije bilo prostora, a do tada zabrinuti i unesrećeni vlasnici centra, bili su ozareni, tumačeći sve to kao znak od Boga i nazivajući ovo društvance od sedmoro dečice božanskim spojem, poslatim da oživi „Rajski ljubavni park“, jer tolika količina ljubavi i veselja bila je zaista van granica svake norme i nezamislivo je bilo da neko može ostati makar i ravnodušan.

Međutim, ja sam primetio da nije sve u redu. Od prvog dana slavlja sam to primetio, zbog čega me je ophrvala tuga, zabrinutost i strah, ali pošto niko osim mene to nije primećivao, pretvarao sam se da je sve u redu, pokušavajući da otkrijem o čemu se radi jer... Samo dečica nisu bila vesela. Uporno sam ih posmatrao, ne zapazivši da se bar jedno od njih makar jednom nasmejalo. Prestala su i da dolaze kod mene, a to im je uvek bila omiljena i glavna zabava. Nisu bila utučena i zabrinuta, već prisebna i zamišljena, i nisu delovala uplašeno nego odlučno, i to na način koji nikako ne priliči njihovom uzrastu. Ali i dalje se nisu razdvajala, čak su bila bliskija nego ikada. Nerazdvojna na način koji je u meni izazivao jezu. Za tih pet dana slavlja, nijednom nisu navratila kod mene, a većinu vremena su provodila uvek na istom mestu, na koje sam sa jednog od prozora bolnice imao jasan pogled. I znate li šta su dečica uglavom radila? Sedela ukrug, ćutala i gledala se u oči. Šestog dana, probudio sam se ranije nego obično, skuvao kafu, prošetao se do prozora i ugledao ih na istom mestu i u istom stanju. Izvadio sam iz džepa skalpel koji inače stalno nosim sa sobom, on mi je nešto kao i svešteniku brojanica, i njime počeo škripati po staklu sve dok me dečica nisu čula i zapazila, pa sam im, osmehnuvši se, mahnuo pozivajući ih da svrate, i krenula su, ali ne trčeći, kao inače, već polako i zamišljeno. Kad su ušla u moj radni prostor, samo su mirno sela, ćuteći. Obično bih sa njima komunicirao, koristeći sve jezike kojima sam iole baratao, uz prenaglašenu gestikulaciju, a i ona bi činila slično, te smo se tako jasno sporazumevali, no ovaj put mi je bio dovoljan minimum truda da bi me razumela kao i ja njih.

Neka strašna i neobjašnjiva promena im se desila, to je bio fakat, i hteo sam po svaku cenu saznati o čemu se radi. I, očekujući puno muke u vezi toga, s obzirom na njihovo ponašanje i stanje u poslednjih pet dana, prosto sam ih upitao da li im se nešto neobično desilo i zbog čega su se tako promenila, i iznenadio se kada su bez premišljanja i sva kao jedno, klimnula glavicama i počela objašnjavati. Neko vreme sam ih pažljivo i zapanjeno gledao i slušao, i po potrebi davao papir i olovku kako bi mogla lakše da objasne crtanjem, a kada su to učinila, obuzeo me je užas, užas koji ni dan danas nije prestao, već je postao još strašniji, zahvaljujući događajima koji su nakon toga usledili, počeli konstantno i intenzivno da se odvijaju, šire kao zaraza i prepliću i koji, evo, još uvek traju. A dečja priča koju sam zapisao i čuvao toliko godina, i rešio da vam je pročitam kada ste me obavestili o razlogu vašeg dolaska, iako je do sada nikom nisam pročitao, a objasnio sam vam i zbog čega, išla je ovako...

Doktor izvadi papir iz džepa i poče čitati: – Ovde se pojavio neko ko nije veseo i dobar. Onoga dana kada je počelo slavlje, prvi put smo ga videli te noći kako prolazi kroz šumu i ide ka jezeru noseći fenjer u ruci. Nismo mogli dobro da ga vidimo. Potrčali smo za njim i stigli do jezera, ali njega više nije bilo. Svi su igrali i veselili se, pa ga niko nije primetio. I mi smo nastavili da se igramo. Kada je muzika prestala i bilo vreme za spavanje, dogovorili smo se da se sakrijemo i ostanemo još malo da se igramo u parku, žmurke, ali onda smo ga opet videli kako stoji pored jezera okrenut ka nama, držeći fenjer. Opet ga nismo dobro videli, ali smo se uplašili i otišli da spavamo. Sutra smo se osećali čudno, a na njega smo zaboravili. Počeli smo da se igramo, ali smo se osećali čudno, pa smo prestali. Onda smo seli ukrug i gledali se. Uveče smo ga opet videli kod jezera. Opet smo se uplašili i otišli na spavanje. Sutra smo se opet osećali mnogo čudno i samo smo o njemu pričali. Dogovorili smo se da se sakrijemo na početku parka čim padne mrak i čekamo ga da vidimo kako izgleda. Dugo smo čekali i, kada smo mislili da neće doći, on se pojavio ispred vaše bolnice i išao je ka šumi. Kad je bio baš blizu, potrčali smo nazad da se bolje sakrijemo i da nas ne bi video, ali kada smo našli mesta da se sakrijemo i okrenuli se, njega nije bilo, ali smo pre toga uspeli da vidimo kako izgleda. Imao je dugačak kaput, a na glavi vojnički šlem. A lice mu je bilo svo u zavojima i krvavo. Otišli smo da spavamo i svi smo ga sanjali, a sutra smo se osećali mnogo čudno i bilo nam je dobro samo kada sednemo ukrug i gledamo se. Nastavili smo to da radimo. Kasnije smo se pretvarali da smo veseli, igrajući i veseleći se sa ostalima, a kada smo otišli na spavanje, svako od nas ga je video i čuo kroz prozor svoje sobe. Izgovarao je reči koje nismo skroz upamtili niti razumeli da bismo ih mogli prepričati i zarezivao je stabla nekakvim nožićem, kao da nešto beleži a sutra, kada smo tražili stabla koja je rezao prethodne noći, nismo mogli da ih nađemo, ali smo rešili da provedemo dan u igri i veselju sa ostalima, iako se nismo osećali veselo, nego mnogo čudno. I danas je dan pred naš rođendan, i opet se osećamo čudno. –

Eto, to je dečja priča koju sam posle nekoliko sati zapitkivanja i sporazumevanja sa njima zabeležio, malo je uobličivši i sredivši – završi doktor, pažljivo slažući i vraćajući papir u džep.

– A tog šestog dana, nakon što su otišla od mene, nastavila su da se vesele, i sve je bilo opet i potpuno „savršeno“, tako da nisam hteo to da kvarim svojom strašnom sumnjom nakon ovoga što su mi ispričala. A i šta bih postigao, kada ništa nisam znao, osim što sam samo intuitivno osećao nešto loše? Deca su se ceo taj dan veselila sa ostalima a ja sam se, ne želeći da to remetim, prošunjao do šume i tamo našao nešto što me je užasnulo. Jedno stablo kojem je kora bila, ne oljuštena, već isečena i uništena, kao da su je kakve zveri oglodale. Vratio sam se nazad, pod utiskom dečje priče i onoga što sam video, rešen da čekam i posmatram  kroz prozor, ne bih li ugledao „tog koji nije dobar“, a glavni je junak dečje priče kao i uzrok njihove promene. Čekao sam i posmatrao celi dan i celu noć, i nisam ga video. I kada je veselje prestalo i svi otišli na spavanje da se odmore za sutrašnji dan glavne proslave, ja sam ostao da buljim kroz prozor i povremeno odlazio do šume, ali to „biće“ nisam uspeo videti. I ne znam ni kad, zaspao sam u svojoj fotelji iz koje sam posmatrao šumu, da bi me u cik zore probudili ovo ulično svetlo i krici ljudi koji su trčali ka ovoj jezivoj šumi, pod žutim uličnim svetiljkama koje još nisu bile ugašene. Istrčavši napolje, još nedovoljno probuđen, krenuh za svom tom raspomamljenom masom koja je trčala ka šumi i, približavajući joj se, začuh krike okupljene mase. Ne osvrćući se ni na šta, trčao sam ka šumi i kada sam stigao usred haosa koji ne mogu opisati, video sam „TAJ“ užas... – doktor zastade sa pričom, jer mu je mrdanje i mumlanje pacijentkinje skrenulo pažnju, a onda prošeta po sobi brišući stakliće svojih malih cvikera da bi, vrativši se do kreveta pacijentkinje, skinuo zavoj sa njenih usta, obrisao suzu koja mu je krenula niz obraz, i nastavio: – I znate li šta sam ugledao? – upita doktor, vraćajući svoje male cvikere tamo gde im je mesto...

Nastaviće se...

Igor Rajović