Mač u kamenu

Svoje godine nosila je vrlo nedostojanstveno. Svađalačku narav i przničav karakter isterivala je redovno na mlađima i lepšima, na nasmejanima i poletnima. U njoj je tinjala ona neizdrživa potreba da prekori sve što može dovesti do srećnog kraja, da ugazi svaku klicu dobrog dok je još pri zemlji. Bila je prirodno ružna, neprirodno zapuštena i upadljivo glasna. 
Omiljeno mesto za provođenje sunčanih jutara bio joj je gradski park. Sela bi na klupu, raširila velika usta i drala se na uplakanu decu, na vlasnike pasa, na ulične čistače. Kasnije bi tromim, oklembešenim nogama prošetala do prve autobuske stanice. Tu bi se laktovima ugurala u masu i teatralno spustila veliku pozadinu na prvo sedište. A onda, dršte se ljudi, krenula bi paljbu po lenjoj i nevaspitanoj omladini, po gradskoj upravi, po vozačevom lošem upravljanju vozilom. Svaku od tih vožnji začinila bi iskakanjem u poslednjem trenutku, kad bi mučeni šofer već zatvarao vrata, sa ponosnim uzvikom: "Stani budalo, ima izlaz! Manijče! Ko ti dade da voziš?!"
Omiljeni dan nastavila bi šetnjom po centralnim trgovima. Tu je ulazila u sve radnje i prodavačice presecala uvredama o proizvodima koje su nudile. Mučila ih je da vade i na njoj isprobavaju svaki bogovetni komad kog se dohvatila, naročito ako su ove bile mlade i ljubazne. Uživala je da gleda kako im se blistavi osmeh pretvara u tužnu grimasu i kako im kapljice znoja cure niz lice, a reči zastaju na usnama, bespomoćno se gubeći u bestijalnom napadu njene grube jezičine. Svakoj od njih je otela barem par dana mirnog sna preteći inspekcijama, to je smatrala ličnom poslasticom.
Oko podneva, tog njenog omiljenog dana, sela bi u poslastičarnicu i naručila kolače i kafu bez šećera. Ždrala bi gomilu torti i baklava, a onda bi sa punim ustima pljuckala po konobaru koji je zašećerio kafu, doneo joj prljavu kašičicu i smestio je da sedne baš na najgore mesto na suncu, od čega se grdno znojila. Pritom bi mahala suknjom i košuljom i svoj telesni smrad delila okolnim gostima, da im presedne sve što su u usta toga dana stavili. Obavezno je plaćala uz komentare o zakidanju i proveravala račun, više puta, da bi sve na kraju isplatila odbrojavanjem sitnog novca u dinar. Gotovo se smeškala dok je napuštala osušena lica i kretala put sledeće odrednice.
Spuštala bi se dugačkim bulevarom vrlo polako, češala se i kačila ulepljenu kosu pazeći da je pri tom svi dobro pogledaju, a onda bi zastala i u kakvom izlogu zadizala suknju i podizala poluzasukane, prljave čarape. 
Kada bi došla do omiljene cvećare, sagla bi se i podigla najveći buket belih ruža. Dobro bi ga odmerila, svaku laticu, pa bi o ceni podelila najgore uvrede sa već naviklom cvećarkom, koja bi, najzad, samo odmahnula i otela ono malo para što bi joj ova poturala pod nos.
A potom, sasvim polako, leđa bi joj se savijala, usta grčila, koraci skraćivali. Ulazila je kroz veliku grobljansku kapiju i očima, bez reči tražila svoj kamen. Onda bi mu prišla, gotovo uplašeno, dodirnula bi prljavom šakom beli mermer i poljubila ime ispisano zlatnim krasnopisom. Iz torbe bi izvadila vazu i u nju pažljivo poređala buket bele nevinosti. Na kraju, sela bi kraj ovalne sličice i dugo gledala u nasmejano licašce jednog anđela koji je nekada bio deo nje, možda jedini deo koji je bio bogu drag. Prinela bi ruku nedrima i uzdahnula, prstima kidajući meso sa kostiju, kao da pokušava da iščupa mač iz srca, a ono se odavno pretvorilo u kamen iz koga mač niko više ne može da izvadi.