Mala vaza

Bledozelena zavesa se zanjihala na prozoru.Sporo, kao da je nečija ruka blago dodiruje. Osvrnuo se po sobi, grč je u želucu bio sve jači. Neke je detalje tek sad , pri odlasku primetio. U prozoru je stajala saksija sa afričkim ljubičicama. Plavim. Cvetale su, mnogo bujnije nego ikad, a ona ih ne može videti. Ili možda može? Odlučio je, pitaće je kada se konačno budu ponovo sreli.

Kofer je bio prilično lak, iako su njegove izborane ruke osećale posebnost težine vremena koji jeu njega spakovao. Obe su ćerke insistirale da dođu i pomognu mu oko pakovanja. Nije im dozvolio. Nije to bio njihov posao. Ni ona ne bi, da je slušajno bila na njegovom mestu. Uspomene se ne pakuju kao košulje i odela. I ne može ih razvrstavati ruka koja ih nije pisala, držala, plela, slikala...

Otvorio je ulazna vrata, osvrnuvši se, poslednji put ka prozoru. Obuhvatio pogledom  rumenilo prvih trešanja, koje su svetlucale na prvom jutarnjem suncu i mahnuo im, a zelenkasta zavesa se opet pomerila, kao da otpozdravlja. Izašao je u dugi, loše osvetljeni hodnik, pažljivo zatvorivši za sobom bela vrata, sa brojem 44, za sobom. Sestra Nina je samo pružila ruku i uzela kofer, blago se smešeći. Znala je da mu nije do priče. Nije se bunio. Pomislio je kako će mu nedostajati ta krhka pojava sa glasom deteta. Sišli su liftom tri sprata niže i izašli u veliki hol, popločan idiotskim crno-belim pločicama. Svaki put se osećao kao nemoćni pion, kada je koračao tuda. Sada mu više nije bilo važno. Ćerke su stajale poredvelikih ulaznih vrata i nešto glasno razgovarale. Nisu ni primetile da je izašao iz lifta i krenuo za Ninom do direktorkine kanclarije. Tamo ga je čekao jedini prtljag koji mu je bio važan. Direktorka se ljubazno smešila, naravno, kako i ne bi, kad je ostavio Domu. Pozamašnu svotu za renoviranje, uz molbu da nad jednom klupom, u uglu dvorišta, naprave senicu i postave pločicu s njienim imenom: “Oprostite, ako nešto nije bilo kako treba za ovo vreme koje ste proveli s nama. Vaša je supruga bila divna žena i izuzetan umetnik. Nedostajaćete nam i Vi, kao što nam ona već nedostaje.”  Otvorila je sef pored stola i iz njega uzela oveću, tamnoplavu kutiju. Pažljivo mu je dala u ruke i za trenutak joj se učinilo da je videla suzu u pukovnikiovom oku... Pozdravili su se, sestra Nina je podigla kofer i izašli su nazad u šahovsko polje hola.

Njegove su ćerke i dalje razgovarale, zrak jutarnjeg sunca je prešao sa njiih na  mali akvarel  pored ulaznih vrata. Stao je i okrenuo se prema stepeništu, jer mu se na trenutak učinilo da čuje kuckanje njenog štapa, dok silazi, tvrdoglavo naslonjena na njegovu oslabelu ruku. Kutija  koju je nosio odjednom je postala teža. Starija kći je prišla, pozdravila se sa sestrom Ninom i uzela kofer: “Nedostajaćeš mi, debela.”, rekao je zagrlivši je kao još jednu kćer. Kaća je htela uzetikutiju iz njegovih ruku. Nije dozvolio. Izašli su, kola su bila parkirana do ulaza,velika, crna kola, stranih tablica, za celu porodicu. S mukom se popeo na  visoko sedište iza vozačevog, ne odvajajući se od kutije: “Dobro, tata, jesi li se predomislio možda?”, pitala je mlađa, vezujući pojas i ogledajući se, nezadovoljna obrvama. “Ne nisam i nemam nameru.Vozi, molim te.Tebi je to patetično i nepotrebno gubljenje vremena… meni je to jedino vreme koje još želim da imam. Umoran sam i nije mi do priče.” Starija je razgovarala kratko s mužem, nešto oko dece, osvrnula se i dotakla njegovu ruku: “Ne brini , tata. Idemo, Kaća, što pre krenemo, pre ćemo stići.”

I zaista, za nepuna dva sta bili su nadomak njegovog rodnog sela. Obrisi pošnatih stena koje su im dolašile u susret vratili su ga u detinjstvo. Sve se promenilo. Brda su ostala ista. Poželeo je da bar na trenutak može da bude taj kameni krajolik, da se stopi s niskim rastinjem i mahovinom i da zauvek ostane tu. Stali su na malu zelenu čistinu pored puta i izašao je polako iz auta udahnuvši poznati miris svežine koji se širio sa vodopada ispod njih. Vodeni slap se sudarao sa izlokanom stenom, svetlost se prelamala u kapljicama koje su prštale svuda unaokolo. “Blago tebi, vodo..., prošaputao je, silazeći malom, krivudavom stazom, koju su pecaroši ostavili u kamenitoj obali.”

Tu, na samo par koraka, od zapenušane vode ležao je veliki beli kameni oblik, parče stene koja se nekada davno odvojila od ivice kanjona. Seo je na travu pored njega i gledao ga, a nije ga video. Video je samo njenu bosu nogu i sandalu s pokidanim kaišićem, a pored, šešir slamnati, veliki, s belom trakom koja je lepršala na vetru. Video je i suze na njenom obrazu, i par crvenih kapi na njenom kolenu i šarenog leptira kako joj sleće na kosu... Video je ceo svoj život, godine lutanja i traženja oprosta i kad je otvorio kutiju, osetio je onaj isti miris jorgovana, koji su rasli oko vodopada. Samo, sada je oktobar, a nju je sreo u bujnom cvetanju maja. Ipak, nije sumnjao, znao je da je i ona tu.

Izvadio je iz kutije malu belu urnu i podigao poklopac. Miris jorgovana se iz nje raširio, postalo mu je jasno. Ćerke su stajale na okomitoj ivici puta iznad njega i zabrinuto ćutale. Uočio je mali zeleni komad papira, zalepljen na donjoj strani poklopca. I nije se pitao odkud tu to parče hartije, kad je urnu svojeručno zatvorio i odložio u sef pre mesec dana. Otvorio ga je i  dugo, dugo kroz suze gledao u draga slova ispisana njenom rukom, pre nego je stao nad vodopad i pustio pepeo da se poigra s vetrom...

''Ako ovo čitaš, znači da sam pre tebe stigla na naše slapove. I drago mi je što je tako. Jednom si rekao da je ovo mesto dobro za sve. Za živeti i umreti. I da ne bi imao ništa protiv da ovde ostaneš, zauvek. Eto, slažem se. To što nosiš u vazi nisam više ja, već samo moj čarobni, zvezdani prah. Vrati ga vetru i vodi. I dođi kad bude vreme.Tvoje vreme. Čekaću te ovde, znaš to. Kaži samo devojkama da upotrebe istu ovu vazu, znaće one zašto. Ljubim te, matoro moje. A, sad me pusti, molim te, tesno mi je ovde.Postajem klaustrofobična, znaš da nikad nisam volela male vaze, male prozore, male vrtove...

Tvoja Zvončica.”