Mali bog

Bio je samo mali bog, ili eho boga, ili crni anđeo. Lebdeo je među zvezdama i tražio priliku za sledeći nestašluk. Kaoi svakom drugom nebeskom putniku koji tuda prođe, za oko mu je zapala neobična plava planeta. U moru crnila i jalovih svetova,ona je izgledala nekako preterano nakinđureno, prosto je izazivala. Disala ježivotomi bojama. To ga je još više pomamilo, pa se ustremi na nju,tako spremnu i mladu.

Prvo je kružio okolo razgledajući bogatstva koja ova nudi i birajućia duše koje će poždrati I ponetisa sobom u ništavilo. Na kraju je izabrao pravo telo za sebe. Kada se uvukao u njega i progutao mu dušu,osetio se vrlo prijatno. Bilo je to moćno telo, pos vim standardima planete.Vrlo,vrlo moćno,lepo odlakano,poštovano od svih vrsta. Divio sesvom novom telu.Trošio ga je jureći po zelenim šumama i proždirući sitne duše koje mu se nađu na putu. Reklo bi se da je bio sasvim zadovoljan i zato se spremio pažljivo birajući sledeći veliki nestašluk, onaj koji će privući pažnju starog oca i možda mu pokazati kako je spreman da stane uz njega i ostalu braću kao jednak.

Počeo je da gradi reputaciju.Vekovi su prošli, a on je postao ime koga se svi plaše, ime koje se ne izgovara. Bilo je I onih koji su mu se klanjali, ali njih je progutao odmah, nije podnosio poniznost, voleo je one koji se opiru. Voleo je izazov. Bio je ubeđen da će se, jednog dana, pojaviti neko koga neće lako savladati, veliki ratnik njemu ravan. Kada tog ratnika savlada, kada ga uzme i odnese ocu, neće više biti mali, postaće jednak sa ostalima.

Kružeći oko jednog sela zapazio je visokog muškarca okruženog blagostanjem. Brojnom decom, prelepom ženom, podanicima koji su ga voleli i poštovali toliko da bi svoje živote položili za njega. Odmah je na to selo poslao tešku bolest. Mnogi pomreše, a ovaj muškarac sahrani skoro svu svoju decu i voljenu ženu. Ostao je sam sa malom , riđokosom ćerkom, ali je I dalje živeo okružen ljubavlju I poštovanjem. Sada su gas vi voleli još više zbog hrabrosti sa kojom je podneo najveći gubitak.

“Ovo je moj ratnik.”, pomislio je mali bog i počeo da smišlja način na koji bi mu uzeo dušu, a usput satro svu ljubav, poštovanje I sve uspomene na njega. Dugo je razmišljao i najzad odlučio da bi jedino direktan dvoboj bio primeren ovoj nameri.

Trčkarala je ispred oca.Malim rukama hvatala je leptire u letu. Od kako su ostali sami, mnogo više vremena je provodio sa njom. Govorio jojje da je ona njegov večni život. Čuvao ju je od svega, pa čak i sada, znala je da je gleda sa strahom u očima. Ali,njena priroda je bila nesputana, pomalo divlja. Volela je sve što se može naći u šumi. Često je kući donosila povređene ptice, ježeve, lisice. Sve ih je lečila I puštala, a za svakim je podjednako tugovala kada ozdrave I odu svojim životima. Zastali su na proplanku da se napiju bistre vode. Otac skide torbu sa leđa i ispruži se po travi, a onda je uhvati i baci je visoko. Uživao je slušajući kako slatko ciči od radosti. Nisu primetili kako je nešto veliko iskoračilo iz mraka pećine, gledajući ih netremice neprozirnim, mračnim očima. Prvo je buket crvene kose ostao skamenjen u vezduhu, nemo gledajući zver, a onda je otac skočio, hvatajući se za nož za pojasom. Mali bog je dugo čekao ovaj trenutak. Naslađivao se strahom u njegovim očima, uživao je u svakoj sekundi bespoštedne borbe. Mrcvario mu je telo do poslednjeg daška životne sile, ne obazurući se na duboke rane koje mu je ovaj nožem ostavljao pod gustim krznom, crnim kao večnost. Na kraju dana, dok se sunce spuštalo, a mesec ponosno zauzimao svoje mesto na nebu, obojica padoše. Muškarac ispruži ruke prema detetu i poslednjim dahom reče: “Beži…” I tada mali bog shvati da strah, koji je gledao u njegovim očima, nije bio za sopstveni život, već za život ovog nejakog bića. Hteo je da mu na smrti otme dušu onoga što mu je bilo milije od života. Već je krenuo da ustaje, ali ga zaustaviše neme,velike oči boje šume. Bez suza, bez straha, gledala je u njegov mrak, a duboka tuga mešala joj se sa neizrecivom ljubavlju. Ona pritrča i zagrli oca, ljubeći mu mrtve oči.

“Idi oče, ne brini za mene, majka te čeka! “ Čuo je i nije verovao, a onda malo biće ustade I priđe njemu. Posmatrala je, vrlo pažljivo,rane koje je imao po gordom telu. Onda je posegla za tašnom oko struka. Nije se pomerio kada mu je, majušnim prstima, utrljala nekakve trave u posekotine.

 “To je tvoja priroda i zato ti opraštam što si mi uzeo oca.”, šapnula mu je i otrčala u selo po pomoć.

Tada je mali bog shvatio da je ubio pogrešnog ratnika, da onaj pravi, veliki, čuči u duši ove male dvojčice. Odvukao je ranjeno telo nazad u mrak i odlučio da ostane i čeka. Osećaose poraženim. To je za njega bilo sasvim novo iskustvo.

Gledao je kako sahranjuje oca. Gledao je kako svaki dan donosi cveće na grobove i nikada je nije video da plače. Okom njenih dugih šetnji kroz šumu pratio ju je kao duh. Tamo se, u deblu starog hrasta, obraćala dušama roditelja uveravajući ih da je dobro, da je srećna. Slušao je njene redovne razgovore sa manjim šumskim dušama koje su joj dolazile bolesne i povređene, a napuštale je zdrave. Rasla mu je tu pred očima i uzimala njegovo posesivno srce.

Jednog vrelog letnjeg sumraka, sedela je na onoj livadi gde je izgubila oca, a gde ju je prvi put video. Zamišljeno, opušteno, češljala je vatrenu kosu pevušeći nežnu melodiju. Tako okupana mesečinom, ličila je na šumsku ninfu koja glasom i lepotom mami duše namernika.

“Slobodno izađi. Znam da me pratiš. Osećam te već dugo.” Iskoračio je i stao pred nju u svoj svojoj veličanstvenoj strahoti, pokušavajući da je pokrije tamom. “Ti nemaš nikoga. Jadna si i usamljena duša. Odaj samnom, pravićemo društvo jedno drugom.”, reče mu mekim, mirisnim dahom.

Sjajni tirkiz njinih očiju topio je mrak u njegovim. Mogao je odmah tu da joj uzme dušu, ali kao da je više nije želeo. Kao dag a je obuzelo neko osećanje koje lomi najtvrđi kamen, toplije od sunčevog zraka u podne. On sede pored nje I pusti je da ga dodiruje nežnim, tananim prstima. Bio je uhvaćen u mrežu ninfe, nije čak ni žalio zbog toga.

Prolazile su godine, a on ju je sledio kao odraz, poslušno se klanjajući. Potpuno predajući svog malog boga zarobljenog u sve starijem telu, za samo jedan dodir ili topao pogled. Mnogi su prošli kroz njen život, niko nije ostao, samo on.

Progutan zaboravom na prošli život i sopstvenu prirodu, pratio ju je verno, ljubomorno je čuvajući. Za uzvrat ona mu je dala svu ljubav koju je imala u svom veliko srcu. Od nje je naučio da postoje duše jače od čelika, a mekše od prolećne trave i toplije od vulkanske lave.

Ležao je na onoj livadi gde je prestao da postoji i postao neko drugi. Glava mu je počivala na njenom krilu. Nije gledao zvezde, gledao je svu tugu vasione u jednoj suzi koja joj kliznu niz obraz. Znao je da mu ovo telo umire, nije želeo drugo. Stegla ga je snažno oko vrata i poljubila ga u oba oka.

“Idi, jedini prijatelju. Leti. Otac te čeka.”, a dušamu se podigla visoko, hvatajući se za vrhove najviših grana, željna da ostane. Odozgo je video kako grli njegovo telo i prvi put glasno plače, dozivajući bogove.

Osetio jeblistavu svetlost iza sebe, ali se nije okrenuo.

“Dođi sine moj. Vreme je da se pridružiš braći i sedneš sa njima pored mene. Kao jednak.”

Nije želeo da se okrene.

“Veliki ratnici, kao ona, već imaju božansku dušu. Oni uvek daju. Nikada ne traže. Sa njima se niko ne bori, jersvi se predaju bez kajanja. Pođi i ponesi  svu tugu sa sobom, jer ćeš od nje postati veliki. Možda I veći od mene.”

I pustio se. Poleteo je između svetova sejući sa sobom suze od kojih zatrepereše nova sazvežđa.