Mali čovek

Prašinari su lešinari.

Došlo je do zamene uloga.

Prašinara je ujeo mrav, pa je besan počeo da jede životinjsko meso.

Izrasle mu kandže za čačkanje zuba posle večere.

Lešinari kopaju po zemlji, na Zemlji i govore kako znaju put do obećane zemlje.

Pepelom Majke prirode praše insekte i svaki komarac je ponovo živ, ima raskošna krila i, kako stari, sve je više mrtav. Raste zlo u njemu kao detetu zub. Glasan je, spreman i jak. Brz je, okretan i hrabar. Zna kako da dođe do novca. Preko krvi. Komarac je. Juriša kao da predvodi vojsku i udovica njegovog neprijatelja ga se boji.

Kako je samo napredovao!

Ali je i dalje buba.

I biće obična iritantna buba koja zvrnda okolo, zbog koje postoje mreže na prozoru i na čijem ubodu se noktima pravi krst.

I biće ubijena sa lakoćom, ako se ne priseti da je rođena tuđom smrću.

***

Stvorila te je priroda. Ti si energija i plamen. TI si život i Bog, ali nemoj da razmišljaš. Pusti da te vode.

Pogleda uprtog na stepenicu iznad vidiš crvene odore i maske koje su prekrile lica ljudi koji pokušavaju da te ubiju. Maska sa nevešto nacrtanim osmehom i nož u desnoj ruci. TI bi mogli da te ubiju i kašikom. Njihove svečane odore se vuku po zemljanim stepenicama dok se penju ka vrhu. Kako su više iznad tebe, osećaš njihova sečiva sve dublje u svojim plećima. I što te više boli, slika u glavi je sve jasnija.

Tu si ti. Sam. Njih je dvoje. Tvoje rođenje.

Stoje iznad kolevke i gledaju kako se koprcaš, nesvestan svog tela. U stomaku je bilo lepše. Jasno je da odlučuju o tvojoj budućnosti: šta ćeš jesti, sa kim, od koga ćeš krasti, sa kim, šta ćeš saznati, sa kim i o kome i kako ćeš znanje, koje nikada nije bilo tvoje, iskoristiti i protiv koga.

Kako rasteš, sve više osećaš bol od noževa, ali vremenom naučiš da ga zavoliš. Tako treba. Bodu te kome ćeš da se klanjaš, bodu te o bolestima, bodu te o lekovima, bodu o životu. I svaki bodež je sve jači i ostaje duboko u tebi. Ti postaješ zatucani mali čovek koji radi po pravilima da bi živeo duže, a nema pojma da zapravo ne živi. Umesto da crtaš po koži beleške i zapamtiš bol koji sebi nanosiš, da bi zapamtio i reči koje si napisao, ti pamtiš bol koji ti drugi nanose, a učiš da veruješ u njihove reči.

Vidiš samo hartije od vrednosti i kovani novčić pored đona i, dok se saginješ da ga uzmeš, zanemaruješ bol u leđima koji ti šapće da je ostalo još malo.

Postaješ obrazovani mafijaš, iskusni borac sa naočarima, trgovac novcem u ispeglanoj košulji, dobijaš titule i priznanja. Dobijaš svoj termin u jutarnjem programu, popodnevnom dnevniku i večernoj emisiji glupavog komedijaša. I smeješ se. Ne zujiš.

Ubio si drvo. Ubio si cvet. Ubio si svoj san i zakopao sebe duboko. Sležeš ramenima pred svakom motivacijom, nesvestan da je i iskopavanje avantura. Zakopao si sebe duboko i postao mali čovek.

 Ubio si Majku prirodu i uzdignute glave se hvališ novom fabrikom u jutarnjem programu. Ispred televizora sede komedijaši i smeju se tragediji koju režiraš, nesvesni da su svi oni deo iste.

Uništio si prirodu.

A buba si. I bićeš ubijen sa lakoćom, ako se ne prisetiš da si rođen tuđom smrću.

Milica Janjić