Mama

Iva se, kao i svakog jutra, dugo meškoljila po krevetu pre nego što je ustala i stavila vodu da se greje za čaj. Uživala je u tim svojim jutarnjim ritualima i svaki dan koji bi joj tako počeo, kao po nekom nepisanom pravilu, završavao bi se ispunjen, noseći za sobom makar jednu dobru vest. Marko je rano otišao na posao, a ona je sa još vrelom šoljom čaja izašla na terasu da pozdravi lipu koja je te godine baš rano počela da cveta. Uživala je u njenom mirisu poluzatvorenih očiju.

-Mama, dobro jutro, lepa si baš kako sam te zamišljala.

Iva se uspravi još sedeći u fotelji i bolje oslušnu.

-Kažem, dobro jutro, biće danas baš lep dan, zar ne?

Televizor nije bio upaljen, dvorište je još uvek bilo prazno, u komšiluku se ne seća da ima male dece, pa opet, čula je dečiji glasić, potpuno je sigurna. Da nije radio, znala je ponekad da zaboravi da ga ugasi ako bi se nenadano uspavala na kauču? Radio je ćutao. Prošetala je zbunjeno po kući pa je sa opreznom nevericom zaključila da joj se učinilo i vratila se svom čaju i svojoj lipi.

-Mama, to sam ja, ovde sam, zažmuri i videćeš me.

Sada je Iva već ozbiljno razmatrala mogućnost da ludi.

-Ma ko je to?

-Ja sam, tvoja ćerka, mislim, nisam još, ali biću. Hajde, zažmuri.

Poslušala je maleni glasić i zažmurila, iako joj je srce preplašeno lupalo i ako nije baš bila sigurna šta tačno radi. Osetila je najpre nalet neke čudno prijatne toplote koja joj obuze čitavo telo da bi odmah zatim ponovo čula devojčicu:

-Vidiš, eto me, toplo ti je i srce ti lupa od uzbuđenja. I meni je toplo, ovde je baš lepo. Jesi li znala da ti otkucaji srca sviraju muziku? Sigurno nisi, ti i ne obraćaš pažnju na svoje srce. Takvi su odrasli, za sve nađu po neko čulo samo za svoju unutrašnjost nemaju niti jedno. Makar ne ono koje stalno radi. Ne paniči molim te, nisi luda, samo više nisi sama u svom telu.

Iva se već neprimetno smejala i već je prestala da pokušava da objasni o čemu se radi. Uživala je malenom glasiću koji joj je milovao srce.

-Otkud ti tu malena? Jao oprosti mi, baš sam nevaspitana, za početak, dobro jutro i tebi, dobrodošla.

-Hvala ti mama, baš si dobra, evo, ja došla.  Birala sam cela tri dana, svakakvih ponuda je tu bilo, samo da znaš, ali si se meni ti nekako najviše svidela. Srećna sam sada, nisam pogrešila.

-Kako to misliš birala?

-Pa lepo, možda vi nas ne birate, ali mi vas biramo. Dopalo mi se tvoje srce. I lipa. I ja volim miris lipe u rano proleće.

-Pa to je tako zanimljivo, nisam imala pojma da deca biraju svoje roditelje. Pomalo sam zatečena, u stvari čast mi je. Nisam sigurna ni čime sam to zaslužila. Mnogo ti hvala što si  baš mene izabrala. Potrudiću se da opravdam to poverenje. Mala moja devojčice. Pa ja te već sad volim. Kako je to neverovatno.

-I ja tebe još sada volim mama. Čuvaćeš me zar ne?

-O da, svim svojim bićem. Pa, još jednom, dobro ti meni došla.

Iva je nežno rukom milovala svoj stomak. Zaboravila je da se čudi. Osećaj je bio toliko stvaran da je bilo potpuno bespotrebno objašnjavati ga. Obukla se polako, nije imalo potrebe žuriti se i odšetala do doma zdravlja blizu njene kuće. Marka će nazvati malo kasnije.

-Čestitam gospođice ili gospođo, u drugom stanju ste. - rekla je doktorka nakon pregleda.

-Da znam, hvala vam. – sa osmehom je odgovorila Iva.

Na putu do kuće nazvala je Marka. Divan dan, lipa i divne vesti. Osetila je da je Marku zaigrao glas. Ispred zgrade je komšinica grdila dečaka od nekih pet do šest godina, vikala je na njega i na njegove isprljane pantalone, a tek što ih je oprala.

-Gospođo draga, ne vičite na njega, pantalone će se oprati, nije to tako strašno, ipak, zamislite, on je vas zbog nečega izabrao da mu budete mama. Nemojte ga razočarati. Nisu nam deca tek tako data na čuvanje, birali su nas. On je u vama video srce koje će ga voleti i čuvati, video je ruke koje će ga milovati i vašu dušu. I nju je video. Vide oni, ne pitajte me kako. I izaberu baš nas. Naše je samo da im budemo zahvalni na tome.