Mišel - odlomak iz romana "Duše selice"

Kada je prošao kroz otvorenu kapiju, učinilo mu se da je sve u redu. Sablasna tišina je vladala dvorištem, samo je zalutali vetar zatvorio drvenu kapiju za Mišelom i nestao u daljini. Mišel je otvorio vrata i ušao u kuću. Jedva je poznao sestru bake izabele, koja je za stolom tiho razgovarala sa nepoznatim čovekom. Mišel nije imao snage za reči, zario je zube u donju usnu i ćutao.

- Mišel! - Simona je ustala sa stolice i zagrlila ga.

- Baka Izabela nas je napustila - rekla je tiho...

- Sedi... - pomerila je stolicu i ponudila ga da sedne, znala je da se u Mišelu dešavaju teške stvari. Ako ga prepusti osećanjima, boleće ga sve njegove nenapisane reči kojima se baka Izabela nadala poslednjih sedam godina svog života. Simona je znala sve, bila je tu da ublaži bol koji je Mišela napadao u talasima. Gledajući po sobi, Mišel nije video nikakve promene. Stara, drvena vitrina, sto i četiri stolice, mala kuhinja, isti tepih... Vreme je stalo kada je on napustio ovu kuću.  Na tren bi čuo Simonin glas, pa bi ga sećanje ponovo odvelo u detinjstvo! A tamo ga je čekao lik bake Izabele, i bol! Bežeći od bola, opet je čuo Simonu...

- Znam da si gladan, dug je put...- ustala je sa stolice i izvadila već spremljen tanjir sa jelom.

- Znam da voliš belo meso... - Simona je potpuno kopirala baku Izabelu, ali to sada Mišelu nije smetalo. Smetalo mu je to što je bio potpuno zbunjen pred smrću! Slomljen! Nemoćan! Mada se od prvog dana srodio sa osećanjem bespomoćnosti, danas je ostao sam! Njegovo porodično stablo je imalo samo jednu granu. Kao zelena jabuka, Mišel je sada uplašeno visio sa jedine grane svog porodičnog stabla.

Mislio je da je sve suze isplakao one noći kada je odlazio iz kuće bake Izabele. Prevario se, suze su ga tek čekale na seoskom groblju. Dok su spuštali bakin sanduk u grobnicu, Mišel je na crnoj, mermernoj ploči pročitao ime svoje majke, Natali Farison. Nije mogao da zadrži suze. Sve neprespavane noći, sva pitanja upućena Bogu, sve molitve i eho njegovog plača u praznoj sobi, sav bol je grunuo iz njega. Mišel je plakao za majkom i za bakom. Gorčina koju je na spominjanje imena njegove majke godinama osećao, nestala je sada, na njenom grobu. Dugo nije mogao da oprosti majci što je umrla. Tek danas je shvatio da je imala samo dvadeset sedam godina kada je Bog uzeo. Mišel danas ima dvadeset sedam godina, a njegov život još nije ni počeo. Setio se kako je, praznog srca i praznih džepova, otišao u Pariz. Posle sedam preteških godina, njegovo srce je i dalje prazno; džepovi takođe. Za ovih sedam godina izgnanstva, boreći se sa siromaštvom, glađu i surovom sudbinom, Mišel je na Sorboni stekao diplomu i Petrino prijateljstvo. Njemu je to bilo dovoljno... 

Kada su se vratili sa groblja, ostali su sami. Simona, Mišel, i tišina... Kada dođe vreme smrti, ostajemo nemi. Tek tada shvatamo koliko smo mali i slabi. Verujući da će nas zlo zaobići, često na život gledamo prezrivo, sa visine. Kao da nas naši gresi neće jednog dana stići, i koštati! Kada shvatimo svoje zablude, biće kasno! Sledi nam molećiv pogled u nebo, gorko kajanje i suze.

Te noći Mišel nije spavao, pretresao je uspomene zarobljene pod oronulim krovom ove kuće. Izvadio je sve Nataline fotografije i dugo gledao u njeno nasmejano lice. Na svakoj se videlo koliko je volela život. Uzeo je fotografiju sa koje je bio odsečen jedan deo, poljubio je lepo, nasmejano lice i stavio fotografiju u džep svoje košulje. Tog trenutka je oprostio svojoj majci što ga je ostavila da živi bez nje, što je od njegovog života napravila zbirku pitanja bez odgovora, što ga nije pridržavala dok je pravio prve korake, što nije bila tu kada je polazio u školu, što nije bila tu kada je postajao čovek...  

Bratislav Rosandić