Modus Operandi

Čak ni skupa haljina na njoj nije bila njena. Pozajmljena sa svrhom da fascinira prosto oko i uzburka najniže porive u stadu, vrištala je seksipilom i prostačkom upadljivošću. Zategnuta oko ženstvenih bokova, kratka dovoljno da prekrije pozadinu, a da sve ostale atribute ostavi otkrivene i ništa ne prepusti mašti piprostih aukcionara na stočnoj pijaci. Pogledala se u ogledalo, namazala poslednji sloj crvenog karmina, prsnula oblak parfema na svežu frizuru i požurila ka taksiju koji ju je već čekao ispred ulaza. U tašni je stiskala mali novčanik u čijem je zadžepku uredno presavila poslednju novčanicu odvojenu za ovu priliku. Ovako doterana nije mogla u gradski prevoz. Sam njen nastup prilikom izlaska iz vozila i ulaska u lokal na obali reke posmatraće oštro oko nekog bivola koji je potencijalna meta.

Duboko je uzdahnula, zgrčila je skupe nokte i zabila ih u meko, mlado meso belih dlanova. Kroz naočare debelih stakala posmatrala je grad-zver. Gledala ga je sa istom mržnjom sa kojom je on nju dočekivao svakog jutra kada bi se sama vraćala sa posla, poražena, izranjavljena, ostarela devojčica iz šaka neke dijabolične nakaze koja je za to veče odvojila dovoljno da ima njeno telo. Njen um ne. Njen um je posedovao osobinu svakog hemijskog elementa na ovoj bogom zaboravljenoj planeti. Još godina, još jedna godina, dobiće diplomu, napustiće ovaj pakao, zaposliće se negde gde je niko nikada nje video u uniformi noćnog leptira. U belom mantilu, neoprane kose, slobodno nabačenih naočara sa debelim staklima ona će raditi svoj posao, objašnjavaće ovom svetu zašto je reakcija supstanci bitna za povezivanje nekog jedinjenja radi bolje provodljivosti.

Prodaće se nekoj kompanji koja će je plaćati da postavlja svoja pravila u igri koja se zove napredak i evolucija ljudskog roda. Zapušiće uši i više nikada neće slušati ni jednu melodiju koja nije odsvirana na epruveti, ili kompjuterskom simulatoru reakcije. Možda će se probuditi jednog dana, možda će dopustiti srcu da oseti, možda će joj feromoni odreagovati na neki zov potpuno prirodan i ljudski, možda…

Do tada skupljaće dušu u dlanove, a novac će ulagati u sebe, za neko sutra bez briga, izvan stare avlije u predgrađu velegrada i oronule sobice bez grejanja. Ostaće joj neka godina mladosti bez mladosti. Ostaće joj i savršena ljuska od jalovog tela koje je poslužilo svrsi, a za koje i ovako više nije marila. A, da li će joj ostati neka kap srca u crnim grudima, to i nije bilo više važno.

Zaustavili su se, iskoračila je odabranom stranom butine, osvrnula se po masi koja se pripito i drogirano cerila njenoj pojavi. Strpala je naočare u torbicu od lakovane crvene kože. Sigurno su legle između gomilice kondoma i pakovanja vlažnih maramica sa mirisom lavande i blagom podlogom za intimne delove tela. Nije imala nikoga, bila je sama sa sobom u gomili životinja bez razuma, a uši su joj zaglunule od jauka neke nesrećnice koja je zapevala iz glavne sale i prizivala primitivnim zovom stado na ispašu i vernike na molitvu za dobar lov bez milosti. Već je osećala neke ruke na umrtvljenom telu u stazisu, podešenom u trenutku na mod robotizovanih pokreta uvijanja kukovima i blještavih sevanja zubalom. Domogla se šanka, iskapila je nekoliko već naručenih koktela. Sve je prihvatala sa odobravanjem srećnice kojoj je ukazana čast. Polizala je suve usne, u sebi se zahvalila nekom bogu koji joj je podario slabe oči da ne vidi sve slojeve maski na oknima tela bez duša, u isto vreme obrisala je sa obraza kap slane tečnosti nalik suzi, uz osmeh, pa je istog boga opsovala zbog sudbine koju nikada ne bi birala, proklela ga je zbog majke koju je izgubila i oca koga nikada nije upoznala.

Klela ga je sa urlicima pevaljke, u istom ritmu, klela ga je zbog bola koji je osetila jednom kad je izgubila kopile, a sa njim i poslednju nadu da će iza sebe ostaviti seme. I nastavila je da ga kune zbog sestre koja je umirala od kancera u bolnici bez lekova i morfijuma. A onda se vratila na neke riblje oči iz kojih nije mogla da pročita dovoljno novca za sledeću nedelju borbe sa računima za privato dotiranje zračenja koje će im produžiti nadu.

Svest je počela da joj se menja, progutala je suze sa još jednim otužnim koktelom. Zavrtela je kukovima i osvrnula se prema vratima na kojima je upravo nagrtao veliki čopor vukova. Odahnula je, meso će preživeti još nedelju dana.