Na putu za Salamandar

U zagušljivom i prljavom kupeu bio je samo jedan muškarac srednjih godina. Izborano čelo je odavalo zabrinutost, ali ukočeni pogled zagledan u daljine govorio je o smirenoj duši uprkos bogatom iskustvu. Već dvadesetpet godina bio je plaćeni ubica. Nikako nije mogao da se seti kako je i zašto počeo to da radi? Kako se desilo to da ubije svoje srce i zameni ga nekim neljudskim? Nije imao nikakvih osećanja, nije se nasmejao poslednje tri godine, a nije ni zaplakao ili se sažalio nad žrtvom, nikada. Bio je to posao kao i svaki drugi. Poslodavac ti naredi šta da uradiš, ti to profesionalno uradiš i on te bogato nagradi. A poslodavac je bila država. Koliko god da je bio plaćen uvek bi razmišljao kako je jeftin ljudski život.

Voz je počeo polako da se zaustavlja na jednoj od bezbroj stanica. Put je bio dug i on je strpljivo čekao svoju žrtvu. Odlučio je da mu to bude poslednji zadatak. Ipak mu je bilo dosta prolivanja krvi, užasnutih lica u trenucima dok nož zabada u utrobu ili vrat, zavisi kako proceni da je najbolje, bilo mu je dosta sopstvenog bezosećaja, na kraju, hteo je da proživi ostatak života uživajući u trošenju zarađenog novca. Sve je isplanirao. Pomislio je na jednu prelepu ženu sa kojom bi mogao da provede ostatak života. Da, baš mu se živelo sa njom, tako jednostavnom, lepom, osećajnom. Možda opet nauči da voli.

Voz je ubrzo krenuo. Posle nekoliko minuta u njegov kupe je ušla prelepa devojka. Ubica je bio šokiran, ali on to nikako ne bi pokazao, samo se blago osmehnuo i obratio joj se promuklim glasom:” Čemu ovo iznenađenje? Zar nije trebalo da se sretnemo sutra na aerodromu?” Misli su ga gušille različitim životnim scenarijama. Ovo je bilo neobično i otežavajuće za njegov zadatak.

“Htela sam da te iznenadim i da ranije krenemo u našu avanturu! Rekao si mi da će tvoj voz proći kroz moje mesto… I nije bilo teško sve to uklopiti!” reče veselo devojka stavljajući prtljag pored sebe.

“Pa, gospodine Martine, uopšte mi se niste obradovali!”nastavi ona u veselom tonu nadajući se bar osmehu. Poljubi ga u čelo.

Nešto nije bilo kako treba. Sve vreme je razmišljao šta ovo znači dok je devojka neprestano pričala. Najzad se opustio i dopustio je devojci da ga miluje po glavi i ljubi po licu. Da, to mu je trebalo! I onako ima vremena za zadatak.

U dosadnom klackanju voza čuo se samo ujednačeni ritam. U kupeu je bio mrak i svetlost spolja se igrala po zidovima povremeno osvetljavajući i njihova lica.

Ipak je bio zaspao, a to se nikada nije desilo. Probudilo ga je blago kočenje voza i pisak lokomotive. Okrenut ka prozoru uspeo je samo da vidi tablu na kojoj je pisalo Salamandar.

“Stigli smo!”reče tuđim glasom devojka koja je sada sedela preko puta njega”Moram nešto da ti kažem. Ovo je tvoj kraj!” Hitrim pokretom stavi pištolj sa prigušivačem na njegovo čelo. Martin se nije bunio, a nije ni mogao. Devojka je bila profesionalni ubica i samo je izvršavala naređenje poslodavca. Niko nije čuo prigušeni pucanj. Svedoka nije bilo, teren je već bio savršeno pripremljen. Dok je izlazila samo je klimnula glavom kondukteru koji joj je otpozdravio. Neko će već pokupiti leš. Šteta što mu nije rekla da je nekada davno, neposredno posle očevog ubistva, saznala da je njegov ubica bio Martin i da se od tada spremala za osvetu. Nije bilo teško dogovoriti se sa poslodavcem. Trebao je da zna da ubice ne odlučuju o svojoj budućnosti jer je i nemaju. Bio bi to veliki rizik za državu. Imaće i ona to na umu, jer je već imala punomoćje za njegov dobro zbrinuti novac.