Nad ponorom istine

Na ekranu velikog ekrana zakačenog za zid boje leda slajdovi su se smenjivali jedan za drugim. Bard pomodarskog, evropskog establišmenta, doajen značajnih foajea i kojekakvih kulturnih i političkih sastajališta, zabavnih, visoko duhovnih i visoko klasnih evropskih metropola, imao je osećaj da sniva buđenje ili se pak zaista budi u nekom novom pogledu koji mu nudi jednu novu visoravan. Ironiju i ravnicu, kao da bi mu sad najlakše bilo od svih momenata u životu da sa  nje  gađa na daleko. I pogodio bi’, bio je siguran. Ipak, nevoljnost i neudobnost u sopstvenoj koži sve više ga je obuzimala. Naglo se pomerio unapred da bi protrljao cevanicu na levoj nozi čiji je mišić bio bolno nategnut pod jakim grčom dok je drugom rukom dohvatio revolver sa masivne komode. Jedino mu je pogled ostao na mestu, zakačen za odelo koje je visilo u plakaru, usamljeno i smešno. Ispod uglačanih revera sakoa virila je rozikasta kragna košulje sa levim dignutim i desnim spuštenim vrhom, kao da je spremna da izleti, poput polomljenih krila leptira. Od kad je čuo za dešavanja koja su pretila nije mogao da spava, niti se sećao, niti osećao, nije mreo, ni živeo, čak se nije ni borio ni sa čim, ni sa tim netrpeljivim nesnom.

‘’Zar je ovo sve? Nemoguće je i smešno, a tako verovatno objašnjivo.’’, promrmljao je sam sebi u bradu.

Zaigrao se sa vrhom kristalne čaše u kojoj se žuteo konjak koju nije ni takao već tri dana koliko je morio dušu u sobi ovog hotela. Nekakav dah, poput jeze promileo mu je telom, a suvoća mu je milela grlom. I nehotice, naglim trzajem okrenuo je glavu ka prozoru. Kao da je bila tu, a nije. Kao da je znala a nije. Kao da nije mogao da je pozdravi, a sad se pozdravlja. Kao da je sam, a nije i ona ga oseća baš kao i on nju kao ovaj uzdah koji nije uspevao da izmili iz njegovog grla. Klupko među rebrima, bačen pogled preko gipsanog simsa  u jedanaest uveče. Zamutilo se, zasuzilo iz čista mira. Naviknut da guši svoje neprijateljske emocije ustao je neočekivano. Dugo se tuširao i spirao slike koje su mu se vrzmale po glavi, slike sa slajdova, slike iz života i slike koje nikad nije video, one zamišljene.  Kad su sve bile posute oko njegovih mokrih nogu i slivale se u slivnik tuš kabine, još uvek poput aveti ocrtavalo se njeno lice. Zapeo je pri izlasku, posrnuo da je ne otera svejedno što je nije zvao. Nije bilo smisla, verovatno ni nije živa.

Još jedan mađioničarski trik života. Uvek učini da se sažališ ako ne na sebe onda na nekog kome si ostao dužan, ni više ni manje nego smešak. I to u danu kao i svakom drugom. Iluzija, jeftini trik već oplakanog neispisanog dnevnika. Kada je stao ispred ogledala, ustuknuo je pred čovekom kojem je surovost upijala lice kao da je svakog dana svog života prezivljavao čudne i neobične smrti.  Nije osećao nikakav strah. Mozda preživi jos jednu. Samo što ova nece biti ni čudna ni neobična, ni tuđa. Biće po standardima na smrt osuđenih. Nije imao razloga nekog specijalnog da ih toliko omete sakrivanjem tih kaseta, niti da ih ucenjuje, niti izvlači bilo kakvu dobit. One su ostale u zidovima kuće…tamo… I nije mu se prosto milelo da se vraća na nekakvu primopredaju kojom ce krunisati licemerje kao kraljicu njegovog života. A to bi proizvelo jos teskoća. Kao u bajkama i strašnim pričama iz detinjstva i u te zidove bile su ugrađene tajne većine ljudi  kojima se trag nije mogao nazreti poslednjih godina. Bazen. Bazen je bio izumitelj smrti. U vodi se rađa i u vodi se umire. Voda plače od radosti i oplakuje od žala. Moćnija je od metka. Izdržljivija je od kamena. Poklapa vazduh, peni i besnije besni i od vatre i plodi i uništava zemlju, jača pod olujama. Sakriva i otkriva, a suviše je nestalna da bi joj se poverovalo.

Nije znao dan, nije znao sat. Jedino je slutio da će doći, krenuće po njega I stići će ga. Nije to teško. On ih je našao onoliko. Na najnemogućijim mestima. Kod ljubavnica, u raznoraznim svratištima za beskućnike, hotelima za klošare, pod okriljem i stražom otmenih prostitutki i naložnica, svuda… On ih je ostavio onoliko…raznetih, raspolućenih, sakrivenih da ih niko nikad ne nađe. Tako je to trebalo. Na možeš tu da budeš čovek. I da se udaljiš hiljadama svetlosnih godina od takvog života jer samo jedan zvižduk može probuditi životinju u tebi. I nisi više životinja da bi ubijao, ne, životinja si da bi preživeo. Bežis, vijaš se i dovijaš, putevima i bogazima, penješ se, klizaš, padaš, penješ i na kraju…može biti samo da ogladniš.  Možeš zaboraviti i rešiti da živiš sasvim drugačiji život, rep ti se spopliće o noge, ili noge o rep, kako se uzme i uvek ima nekog ko će ga primetiti. I ko će te povući za taj isti rep. Postavljaju zasedu tamo gde se ne nadaš i kad ne ocekuješ ako nisi po njihvim merilima. Zaborave oni da si nekada bio sa njima isto, jedno… misle, čim nisi tu sa njima, mozak ti je otpao, vid obnevideo a srce ljudski zakucalo. Srećni su oni koji ostanu negde, makar i u klopci toliko dugo, pa da svi zaborave na njih, srećni su oni umereni, neporočni, ne alavi, ćutljivi  sanjari koji žive u prošlosti. Sanjajući zaboravljaju i strah ih mimoilazi, time i iskušenja, ćuteci zaboravljaju, umereno ne traze u umerenosti, nema pohotluka ni želje za saznanjem. U njima je sam Bog. A Bog gde se nastani  traje bez obzira na kvrge i guke kojima se šeta. Spasi i kad nećeš da budeš spašen.

Takvi ljude misle da  nisu ništa, a sva moć je kod njih. Ne treba se nikoga odreći, čak ni sebe koliko god misliš da si ništavan i bedan. Da li svako skače u istinu poslednjeg dana svoga postojanja, pomislio je pre nego mu je užasan miris olova i baruta napunio pluća.  

Svetlana Polak