Njega niko nije...

Viktor je promrzao, skakutao u mestu, pokušavajući da se zagreje. U mislima koje su se nizale, razmišljao je o poukama Oca Andreja. Da...pre samo pola sata napustio je manastir posle ispovesti, a magla, gusta magla planine, prekrivala je deo po deo gore, koja se već teško, kroz spuštenu noć mogla videti.

"Velike odluke, velike prepreke.", mislio je Viktor, pred njim su i bez oklevanja mora, ali  baš  mora, da u danima koji slede...

Trznu ga iz razmišljanja sirena autobusa koji se, poput zmijskog tela, probijao kroz kotlinu, kao pijani autobus koji usput skuplja zalutale putnike. Čak nesigurno pođe prvim korakom, dajući sebi vreme da možda i odustane, ali taj delić sekunde, trenutak u  kojem  činimo greške ili dobre stvari uvede ga u...

Ispod oka neprimetno osmotri putnike u rasklimatanom autobusu koji se ko zna otkuda kretao, njih nekoliko, u polutami, lica koja su bila uobičajena, ali u srcu oseti neku nelagodu. Ispred njega stajao je, poput čuvara, krupan, glavat čovek, snažne građe, bio je kondukter, ali Viktoru se učini, kada mu malo  bolje pogleda lice, kao čuvar pakla, a ne dobrodušni kondukter.

„Šta je prijatelju, uplašio si se, misliš...“, ali tu  glupu, započetu rečenicu Viktor prekinu prodornim pogledom pružajući novac i prođe smireno kraj njega zauzimajući mesto u  dnu autobusa.

Viktor nije bio ni hrabar, nije bio ni plašljiv, trudio se da samo bude smiren, a u duši oklop od straha činila je pomisao na Oca Andreja, koji ga je, prateći ga, u jednom trenutku čvrsto stegao, govoreći mu blagim, ali ozbiljnim pogledom...da ...

I, baš kao što pomisli, počeše se događati naizgled obične stvari. Glavati je galamio, glupim šalama pokušavao da nekoga od putnika uvede u  tupavu priču, sve sa ispijanjem neke rakije čiji se miris jeftinoće osećao do dna autobusa. Autobus je vijugao po ledenoj pokorici, rasturenog puta, nekoliko puta kao da sa namerom vozač se poigrava, zastrašuje malobrojne putnike, ili je i on pripit, ali ko mari, da su okolnosti drugačije takvima se ni vreće ne prepuštaju, a kamoli ljudi.

Činilo se kao da vreme nikako da prođe. Viktoru je put koji je trebao trajati petnestak minuta, ličio kao višečasovno putovanje u bespuće.

Splet okolnosti delovao je kao jeftino režirani horor, sa tačkama zapleta, lude i  manje lude vožnje, ali i ovo putovanje se završilo. Trudeći se da samo izađe što pre, kao da se bori sa vremenom, ili suludom idejom da će mu se pred nosem zatvoriti vrata ovog kaveza, samo je pokušao da osmotri i zapamti lice vozača...

Na njegovo zaprepašćenje ugleda celo telo, bez glave, sa maglom na vratu. Ne verujući da  vidi to što niko nije video, pogleda još prodornije, ništa, a onda, crveni,plameni jezici počeše da bljuju malu vatru, tek vidljivu... Iskrivljeni osmeh, kao kez pobesnele zveri, ili...

Njega niko nije...