Njihova radost nije imala odmora

Rođeni su iste godine, istog meseca, istog dana, istog sata i istog minuta, na razdaljini od četristo dvadeset kilometara. Isti broj meseci im je bio potreban da se sretnu. U jednom gradu, otprilike na sredini pomenute razdaljine. Prilikom susreta je brzina krvi u njihovim venama bila takva da su otkucaji srca u minuti bili nezabeleženi u knjigama iz kardiologije. Od tog momenta je svega bilo u ogromnim količinama. Misli, onih potrebnih za aktiviranje mišića za proizvodnju osmeha. Dodira, nemerljivih do tada izmišljenim brojačima nežnosti. Znoja, izraženog u litrima, prolivenog na čaršavima, njihovim podlogama za ljubavne rituale. Zajedno prepešačenih kilometara. U svim pravcima. Bitnih i manje bitnih odluka o svemu i svačemu, donetih u trenu. Samo je broj suza bio jednak nuli. Pogledi nisu želeli da im išta ometa sreću, pa ni treptanja očiju. Nisu želeli da izgube više od nekoliko sekundi dnevno. Dan po dan... Godina po godina... Činilo im se - mnogo bi propustili. Njihova radost nije imala odmora. Radila je dvadeset četiri sata dnevno. I nisu je škrto negovali i razvijali samo za sebe. Gde god bi se pojavili, ona bi nadjačavala sve na šta naiđe. Virus se širio na sve u blizini i ni od čega pravio sve. Bilo je dovoljno da se negde zadrže duže od nekoliko minuta. Svedoci su imali zadatak da ga primete, dozvole da budu inficirani, naruše svoj imunitet i da se ne leče. Naravno, nisu svi uspevali da iskoriste njihov neskriveni nusproizvod ljubavi za okruženje. Jer da jesu, neke knjige bi morale da budu dopisane. Medicinske ili Biblija.

Goran Stojičić